manijak-beograd-tramvaj
Magazin

Podseti me šta to beše ljudskost: Šta smo naučili od manijaka iz tramvaja?

Snimak manijaka iz beogradskog tramvaja pokazala sam rano jutros mami kada je došla da čuva trogodišnju unučicu. Znam da joj je srce stabilno i da će podneti.

Jao Jovana moja, šta je ovo? – gleda i ne veruje.

Mama ima 63 godine, akušerska je sestra u penziji koja nikad nije volela akcione, triler i horor filmove. Ne gleda rijaliti, ne čita novine. Čuva unučad, briska po kući, a uveče kada se istušira legne u krevet i čita knjigu dok ne zaspe. Sklanja se od mračnih stvari, bira lepo.

Zbog svega navedenog zanimalo me je kako bi ona reagovala da je sedela iza devojčice koju naočigled tri starije žene grubo napada manijak.

-Ja bih skočila na njega. Udarila bih ga torbom, rukom, ne znam.

-Reagovala bi? – zbunjena sam. Za nekoga ko nije sklon konfliktima, agresiji, gledanju agresije, iznenadio me je njen odgovor.

-Kako da li bih reagovala? Pa, Jovana imam tebe i toliko unučadi, zamisli da vas neko tako napadne, daleko bilo, i da vam niko ne priskoči u pomoć!

-Mama, možda bi ti odvalio šamarčinu da padneš dole, ako te već ne bi prethodno ubo nožem.

-Briga me, nek me povredi, Jovana to je ljudski.

-Mama, šta je ljudski?

-Ljudski je ne okretati glavu od čoveka koji je ugrožen.

Nisam htela da joj razbijam iluziju o pojmu „ljudskosti“ (jer u njenoj rečenici je sadržana istina) u društvu u kojem tri babe sede oko devojčice i osim izvirivanja šta će se sledeće dogoditi, ne rade apsolutno ništa.

Ok, matore su, sumnjaju da ima nož, jak je, agresivan je, uplašile su se, posumnjale bolesno da su devojčica i manijak možda u nekoj šemi… ali ostati mirno na svom sedištu dok ti se pred očima UŽIVO odvija seksualno uznemiravanje deteta je uznemiravajuće, poražavajuće, u ravni tragedije.

U ovakvim situacijama se mahom reaguje instinktivno, nagonski i zato još više zabrinjava što je nagon tri žene ravan nagonu pregažene životinje. Ovo nisu situacije u kojima se mirno sedi i promišlja šta ako ima nož, šta ako se okomi na mene, šta ako mi slomi kuk, šta ako me za tri meseca nađe, pa me prekolje… Pred očima ti se dešava nasilje i ne znam koliko bezosećajan moraš da budeš da bi nastavio da sediš mirno, okrenute glave, čuvajući svoje dupe.

Snimak sam posle prvobitnog šoka, odgledala još nekoliko puta. Gledala sam da li žene imaju torbe, da li bi mogle da se pogledima dogovore da ga napadnu sve tri zajedno, jedna za glavu, druga oko nogu, treća oko vrata. Gledala sam im  lica, tražeći neku uznemirenost, spremnost da se deluje, ali nisam videla ništa osim hladnokrvnog praćenja cele situacije kao da je u pitanju Zadruga, pa će sad da uleti obezbeđenje i reši stvar, tako da ne moraju one.

Postali smo posmatrači. Naučile nas mreže. Sednemo u fotelju, vrtimo, naiđemo na snimak, gledamo, krstimo se i onda komentarišemo i nagađamo. Kurčimo se. Sve najbolje znamo. Mi bismo uvek bolje, opreznije, brže, pametnije. Sve pršti od hrabrih, mudrih, moralnih ljudi a kad izađeš izvan mreže sve se raspada po šavovima.

Da smo toliko solidarni i saosećajni kao što seremo po mrežama ne bi bilo zapuštenih, gladnih, promrzlih, napadnutih, pretučenih, silovanih … i toliko zlostavljane dece.

Nedavno je uhapšena Mileva Marinov koja je svoju poznanicu sa mužem i decom držala zatvorenu ko kera u nekom sobičku, silovala, tukla, mučila… komšije su priznale da su sumnjale, ali „eto“.

„Eto“  je današnja filozofija življenja. Neizrečena do kraja, ali bi se mogla vrlo jasno prevesti ovako: Nije to naš problem, naš brak, policija i sudstvo iovako neće reagovati, kako ja smem nekome da ulazim u kuću ili se mešam u odgoj deteta, sama je tražila, sama je birala, jadna ta deca ko im je majka (konstatacija je važna, ne reagovanje), ko zna zašto on nju tuče, provocirala ga je, ili u najsvežijem nasilju – zašto devojčica nije vrištala, nego je posle napada nameštala kosu?!

Ako si čovek i ako hoćeš da reaguješ ljudski onda te ne sme zanimati uzrok ili pozadina nasilja, ti ga sprečavaš jer niko ne sme da ga trpi. Posebno pred tvojim očima. Pasivnost je jednako saučesništvo. Nema okretanja glave, jer okretanjem glave omogućavaš mu da se širi, koti. A kad se nakoti dovoljno, možda tvoja unuka, ćerka ili ti budete sledeći. I tada neće biti nikoga da vam pomogne.

Ovaj snimak sa akcentom na bezosećajne mrtve babe, prestravljenu napadnutu devojčicu i slobodnog bolesnog manijaka u po bela dana, tačnije jutra naveo me je da se zapitam:

U šta se to pretvaraju životi koje vodimo?

Ako vodiš dete kod pedijatra, misli jesi li poneo telefon, jel baterija puna, memorija ispražnjena da možeš fino snimiti doktora nezainteresovanog da pregleda bolesno dete koje ječi.

Ako napraviš dobar snimak, razmišljaj koliko će biti šerovan, jer treba zapaliti mreže da bi stiglo do medija, jer samo tako će policija reagovati.

Misli još o tome kako ćeš u studiju izgledati, kako ćeš se ponašati, da li da raščupaš kosu jer ipak si imao incident i sjeban si ili da ideš doteran i uljudan. Moli Boga da te ne pozove Jovana Joksimović jer ona će te pitati što si ukrao čokoladu „Bata“ u osnovnoj školi i ono jednom izgrdio susedovo dete. Klasifikovaće te kao šljam koji ne bi baš trebalo da sad pizdi što je neki pedijatar ispao šljam. Jer i ti si bio nekad (Jovanina logika).

Ako ulaziš u tramvaj gledaj ima li putnika, probaj da sa lica vozača proceniš da li je ubijen u pojam ili bi imao herca da te odbrani, možeš i da ga otvoreno pitaš: „Hoćete li Vi mene braniti ako me manijak napadne?“. Tek ako odgovori potvrdno, sedni. Ali nikako blizu baba, one gledaju rijaliti i moguće seksualno nasilje nad tobom njih neće ni štrecnuti. Možda budu i navijale.

Uvek sa sobom nosi suzavac, ako nemaš onda deo sprej sa više procenata alkohola, metalnu zašiljenu turpiju za nokte, bokser, nož, sve što ti može poslužiti ako te budale koje se slobodno kreću napadnu, jer male su šanse da će neko zaleći za tebe.

Opaši dete bombama svaki dan kad krene u školu. Zajebi užinu, knjige i radne sveske, tapaciraj ga jastucima. Upiši ga na časove samoodbrane. Prati ga. Kupi dvogled. Napusti posao od kog živite i od kog plaćate privatno pedijatra, motri dete danonoćno, jer one koji treba da ga čuvaju u školi ili vrtiću nije baš mnogo briga za to, bar do povišice.

Motri detetov fejsbuk profil, pazi sa kim se dopisuje, sa kim se druži, ograniči mu vreme na internetu, upadaj u sobu naprasno, nema kucanja, zajebano vreme stiglo, mani se kulture i uvažavanja dogovora „njegova soba, njegova pravila“. Jok. Tvoja kuća, tvoja pravila.

Kad se na stvari gleda ovako, a nema razloga da se ne gleda baš ovako, ispada da mi ne živimo živote već ih konstantno branimo, u grču i strahu, od izlaska na ulicu do povratka u kuću. Kao da svaki dan odlazimo u rat (sa sistemom, društvom, rijaliti pratiocima, slobodnim manijacima i sa sobom u svemu tome).

Obzirom na svakodnevicu to i nije toliko čudno, iako je tragično, ali je još tragičnije što nas u toj grčevitoj odbrani sopstvenog života apsolutno ne zanima da odbranimo ili pomognemo tuđi.

E, to je odsustvo svake ljudskosti, one zbog koje bi se moja 165 cm niska i krhka mama bacila za vrat osam puta snažnijem manijaku.

Uhapšen manijak koji je napao devojčicu u beogradskom tramvaju (VIDEO)

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku