Ispovest čoveka kojem su hteli da prodaju ukradeno dete: Nije ti to paradajz da biraš!

Krađa i prodaja beba u Srbiji je tema o kojoj se u poslednje vreme sve češće priča. Trenutno 10.000 majki u našoj zemlji sumnja da su im bebe ukradene u porodilištu, a čovek po imenu Marko Ivić podelio je sada u razgovoru sa portalEspreso.rs svoje iskustvo kada je reč o prodaji beba. On je, a da to nije ni znao. umalo postao žrtva tog užasnog „biznisa“.

Marko je čovek kojem su hteli da prodaju dete u porodilištu. Ipak, sama činjenica da je odveden u porodilište da bi usvojio dete, te da mu je u boksu za bebe naređeno da izabere bilo koju bebu učinile su da posumnja, da prepadnut otrči nazad kući i nikada se više ne vrati.

Priču nikome nije pričao sve dok nije saznao da više od 10.000 majki sumnja da im je deto ukradeno odmah nakon porođaja.

Tada je, kako kaže za Espreso.rs, shvatio da je on bio s one druge strane prevare, te da je umalo postao kupac bebe.

Sada je spreman da pomogne srpskim majkama u njihovoj borbi, spreman je da bude svedok i da ide sve do Strazbura.

Prošla je 31 godina, a tog dana se seća kao da je bio juče, sve do sitnih detalja. Seća se kako mu je nuđena beba iz porodilišta po ceni od 10.000 maraka ili blizanci po ceni od 15.000 maraka.

Seća se dana kada je zorom iz Bugojna sa advokatom Draganom krenuo za Beograd da bi usvojio dete, a stigao u KBC Zvezdara u porodilište u kome mu je lekar rekao „Biraj“ u prostoriji punoj tek rođenih beba.

– Ni u snu nisam pomišljao da neko može ukrasti i prodati bebu. Tog dana dovezao sam se sa pravnikom u Beograd. Začudio sam se kada mi je rekao da kola parkiram ispred porodilišta. Tu me dočekao lekar. Rekao mi je da ću bebu dobiti pre doma za nezbrinutu decu – započinje svoju ispovest Ivić za Espreso.rs.

Dodaje kako mu je isti taj lekar rekao kako su dece koja se daju na usvajanje, deca studentkinja koje su iz provincije došle u Beograd, zatrudnele, pa ne smeju da se vrate nazad kućama.

Inače, Marko i njegova supruga Ana ne mogu da imaju decu, pa su se te davne 1988. godine odlučili da usvoje bebu ili blizance iz ovih krajeva. Marko tvrdi kako je on po svaku cenu želeo da ima devojčicu.

U kafiću u Bugojnu susreo se sa advokatom koji ga je odveo u Beograd. Kako kaže, za njega su svi tada pričali kako sređuje usvajanje dece „preko veze“.

– Ispitivao me sve redom. Čime se bavim, kako izgleda moja žena… Na kraju mi je rekao kako u Beogradu mogu da biram dete, ali da moram da platim 10.000 maraka. Rekao sam mu da će od mene dobiti 1.000 maraka ako usvojim bebu, a ako budu blizanci i jedno od njih devojčica da ću mu dati 2.000 maraka. Uveravao me je da nema problema, da on radi u Beogradu i zna čoveka, da budem bez brige – priseća se Ivić kako je sve počelo.

Kada su se 22. jula 1988. godine na njegovo iznenađenje zaustavili ispred porodilišta, a ne ispred sirotišta, Marko se seća kako je Dragan ušao prvi u bolnicu, a onda se vratio po njega.

– Ostao sam sam sa doktorom i on je počeo da me ispituje o svemu. Potom mi je rekao da beba košta 10.000, a blizanci 15.000 maraka – iste cene koje je spomenuo Dragan. Govorio je kako je on humanista, kako je reč o bebama koje rađaju studentkinje iz provincije, koje ne mogu da se udaju, ali ni da se vrate kući sa stomakom. One daju bebe na usvajanje, a onda se deca vuku po domovima, čekajući ko zna koliko dugo roditelje. Rekao mi je da i novac koji ja dajem njemu na ruke dalje ide za nezbrinutu decu. Shvatite, nije mi bilo čudno što traži novac, jer je korupcija bila opšta stvar u bivšoj zemlji. Nisi mogao kod doktora, ako mu ne daš novac. Zato sam verovao i Draganu da će preko veze srediti da mi brže usvojimo dete – iskren je on.

Da sumnja, kako priča, počeo je tek kada je shvatio da se ne radi o klasičnom usvajanju deteta, odnosno da će u papirima da bude navedeno da je njegova supruga rodila dete.

Ponuđene su mu tri opcije: da odmah uzme bebu, da se vrati sa ženom pa da ga uzmu, ili da slažu da je njegova supruga trudna pa da se vrate za 9 meseci.

Nakon što je lekaru pokazao fotografiju svoje žene, sestra mu je donela mantil, a onda su otišli na odeljenje sa porodiljama.

Tu mu je lekar rekao da ruku spusti na krevet one žene koja najviše podseća likom na njegovu ženu.

– Krenuli smo na prvi ili drugi sprat. Susreli smo neke sestre koje su pozdravljale doktora sa mnogo poštovanja, čime sam shvatio da nije reč o bilo kome. U jednoj od soba video sam devojku koja stvarno liči na moju ženu. Stavio sam ruku na krevet. Nakon toga odveo me je u bebi boks. Zaustavio sam se kod jedne bebe, privukle me njene duge trepavice. Bila je anđeo i ja sam mu to rekao. Odgovorio mi je da je to baš beba porodilje na čiji sam krevet stavio ruku. Ali, onda mi je rekao: „Iviću, biraj“. I tu sam se zaustavio. Kako da biram bebu, šta ako hoću neku drugu iz tog boksa? Nije tu samo porodilište od studentkinja, porođaju se tu i udate žene – opisuje Marko trenutak u kome se osećao kao skamenjen, opisujući kako se skamenio, te kako ga je stezalo od stopala, preko grudi, sve do glave.

Nakon šoka koji je doživeo i trenutka u kome je shvatio da se verovatno radi o nekakvim „sumnjivim poslovima“ izvinuo se lekaru i rekao kako mora da razgovara sa ženom o svemu te kako će da mu se javi.

– Rekla mi je da sve pustim, da je i njoj sve to sumnjivo i da nešto očito nije kako treba. Vikala je „Nije to paradajz da biraš!“. A kada je došlo do rata, kojim sam užasno razočaran, sve to mi se još više smučilo. Pomirili smo se sa sudbinom i nismo više tragali za usvajanjem deteta – priseća se Ivić za Espreso.rs.

Ipak, priča Marko Ivić ’99. godine za vreme bombardovanja Beograda setio se te devojčice dugih trepavica, koju je želeo da usvoji i počeo da šalje pisma NATO-u da obustave bombardovanje.

Nisam čuo da je neko sirotište pogođeno, pa mi je bilo lakše. Uvek mislim na nju, kao da je to moje dete.

Nakon 31 godinu Marko je progovorio kada je prepoznao svoju priču u televizijskoj emisiji o ukradenim bebama. Bio je šokiran. Mislio je samo o tome kako su on i njegova žena mogli da budu kupci ukradenih beba.

– Gledao sam emisiju sa svojom ženom, kasnije smo pogledali sve emisije snimljene na ovu temu. Šokirao sam se. Da sam to tada uradio, neka majka bi još plakala za tim detetom, koje bi ja hranio 30 godina, a kupio sam ga od lopova. Ne bih sebi oprostio da sam postao delom te priče. Bio sam kupac, do onog trenutka dok doktor nije viknuo „Biraj!“. To biraj spaslo me toga da kupim dete – iskren je.

Pisao je na mnogo strana sveta u želji da pomogne srpskim majkama da pronađu svoju decu. Jedno od pisama uputio je i u Strazbur. Nisu ga odbili, čeka njihov poziv.