Dobrodošli u novosadski “Prirodnjački muzej”. Osobe sa invaliditetom i poteškoćama u kretanju STOP!
Ko se i popne na “Mont Everest” od rampe, predstoji mu preskakanje saksije, doslovno.
Naime, postoje dve prepreke. Najpre vas čeka uspon na kojem je teško izgurati i trkački bicikl od aluminijuma, a kamoli invalidska kolica – da bi se zatim preprečila saksija. Sasvim je jasno da ovakvom završnicom niko ne računa na rampu i njeno korišćenje.
Veliki broj rampi u Novom Sadu su strme, na nekim mestima nagib je čak 30-45 stepeni dok su iste dužine kao stepenice. One su nepristupačne, nisu oformljene ni da se bicikl spusti kako bi trebalo, a osoba u kolicima – nemoguća misija.
Ovim se potvrđuju nepisano pravilo da je samo važno da se ispoštuje forma, a to što nije funkcionalno i prosto je neupotrebljivo… Koga briga…
Dakle, svakodnevica nam iznova dokazuje da se o elementima pristupačnosti ne razmišlja dovoljno, a ni na pristupačnosti se neretko ne radi po standardima.
A šta kaže slovo zakona o obaveznim elementima pristupačnosti?
1) Elementi pristupačnosti za prevazilaženje visinskih razlika; 2) Elementi pristupačnosti kretanja i boravka u stambenim zgradama i objektima od javnog značaja; 3) Elementi pristupačnosti javnom saobraćaju.
Savladavanje visinskih razlika do 76 cm između dve pešačke površine i na prilazima do objekta, trebalo bi da se vrši postavljanjem rampi tako da:
– nagib rampe ne bude veći od 5% , a izuzetno može iznositi 8% za kratka rastojanja;
– najveća dozvoljena ukupna dužina rampe u posebnom slučaju može da iznosi 15 m;
– rampe duže od 6 m, a najviše do 9 m u slučaju da su manjeg nagiba, razdvajaju se odmorištima najmanje dužine 150 cm izuzetno 140 cm.
Zatim, najmanja čista širina rampe za jednosmeran prolaz bi trebala da iznosi 90 cm, a ukoliko je dvokraka čista širina rampe treba da iznosi min 150 cm. Rampe bi morale biti zaštićene sa spoljnih strana ivičnjacima visine 5 cm, širine 5 – 10 cm i opremljene sa obe strane dvovisinskim rukohvatima podesnog oblika za prihvatanje na visini od 70 cm, odnosno 90 cm.
Na kraju, slobodno možemo konstatovati da ova nepristupačna “pristupna” rampa nije urađena u skladu sa zakonom propisanim standardima. I to usred državne institucije kulture.
Zakon i u ovom slučaju ostaje mrtvo slovo na papiru, a ovim nedopustivim propustima pogođena je upravo kategorija stanovništva na koju se najpre mora misliti, brinuti i voditi računa.
Da li je tako? Nažalost nije. Da li se ova kreacija uopšte može nazvati rampom? Procenite sami.
Dodaj komentar