Dijamant je vekovima simbol trajnosti, elegancije i važnih životnih trenutaka. Njegov sjaj prepoznatljiv je u vereničkom prstenju, burmama, minđušama i drugim komadima nakita koji se često čuvaju generacijama. Međutim, savremena tehnologija promenila je način na koji dijamanti mogu da nastanu i stignu do kupaca. Pored kamenja formiranog duboko u Zemlji, dostupni su i dijamanti proizvedeni u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Razlikuju se prema poreklu i procesu nastanka, ali su njihove fizičke, hemijske i optičke osobine mnogo sličnije nego što se često pretpostavlja.

Kako nastaje prirodni dijamant

Prirodni dijamanti nastajali su duboko ispod Zemljine površine, pod uticajem izuzetno visokog pritiska i temperature. Proces formiranja trajao je veoma dugo, nakon čega su vulkanske i druge geološke aktivnosti kristale približile površini. Dijamanti se potom pronalaze, iskopavaju, sortiraju i obrađuju pre nego što postanu deo nakita. Samo deo pronađenog kamenja ima osobine pogodne za kvalitetnu juvelirsku obradu. Na njegovu vrednost ne utiče samo izgled već i prirodno poreklo, retkost, veličina i odnos osnovnih karakteristika kvaliteta.

Kako dijamant nastaje u laboratoriji

Laboratorijski dijamanti proizvode se postupcima kojima se stvaraju uslovi potrebni za rast kristalne strukture ugljenika. Najčešće se koriste dve metode. HPHT postupak primenjuje visok pritisak i visoku temperaturu, dok CVD metoda omogućava da se slojevi ugljenika postepeno formiraju u posebno kontrolisanoj komori. U oba slučaja proces počinje od veoma malog dijamantskog jezgra na kojem kristal nastavlja da raste. Nakon toga kamen prolazi kroz sečenje, brušenje, poliranje i ocenjivanje, slično kao prirodni dijamant.

Zašto laboratorijski dijamant nije imitacija

Jedna od najčešćih zabluda jeste da laboratorijski dijamant pripada istoj kategoriji kao cirkon ili drugi materijali koji izgledom podsećaju na dijamant. Cirkon i moasanit imaju drugačiji hemijski sastav i fizičke osobine, dok je laboratorijski dobijen kamen kristal ugljenika. Zbog toga ima karakterističnu tvrdoću, sjaj i način prelamanja svetlosti koji se povezuju sa dijamantom. Razlika između prirodnog i laboratorijskog primerka nalazi se pre svega u poreklu i uslovima nastanka, a ne u tome da li je jedan od njih „pravi“ kamen.

Da li mogu imati isti kvalitet

Kvalitet ne zavisi isključivo od toga gde je dijamant nastao. I prirodni i laboratorijski primerci mogu biti različite veličine, boje, čistoće i kvaliteta brusa. Među njima postoje izuzetno kvalitetni kameni, ali i oni sa vidljivim nedostacima ili slabije izvedenim brusom. Za procenu se koriste četiri poznata kriterijuma, odnosno masa izražena u karatima, boja, čistoća i brus. Dobro izveden brus posebno je važan jer određuje kako svetlost ulazi u kamen, odbija se unutar njega i vraća ka posmatraču. Veći dijamant zato ne mora automatski izgledati lepše od manjeg koji je preciznije obrađen.

Kako se prepoznaje poreklo dijamanta

Golim okom uglavnom nije moguće pouzdano utvrditi da li je dijamant nastao u prirodi ili laboratorijskom procesu. Oba mogu imati istu boju, visok nivo čistoće i veoma sličan sjaj. Čak ni uobičajeni uređaji za proveru dijamanata, koji mere određene fizičke osobine, ne moraju pokazati razliku u poreklu. Gemološke laboratorije zato koriste specijalizovanu opremu za analizu načina rasta kristala, unutrašnjih tragova, reakcije na određene vrste svetlosti i drugih osobina koje nisu vidljive bez stručnog pregleda. Pouzdano prepoznavanje zasniva se na kombinaciji takvih analiza i prateće dokumentacije.

Šta treba da piše u sertifikatu

Sertifikat bi trebalo jasno da navede da li je kamen prirodan ili laboratorijski proizveden. U njemu se obično nalaze masa, dimenzije, oblik, ocena boje, čistoće i brusa, kao i druge karakteristike značajne za njegovu identifikaciju. Pojedini dijamanti na obodu imaju mikroskopski laserski natpis sa brojem izveštaja ili oznakom porekla. Natpis se ne primećuje prilikom normalnog nošenja i može se pročitati samo uz odgovarajuće uvećanje. Pri kupovini je zato važno uporediti kamen sa podacima iz dokumentacije i proveriti ko je izdao sertifikat.

Zašto se bira nakit sa laboratorijskim dijamantima

Kupcima kojima je važan izgled dijamanta, dok im prirodno poreklo nije presudan uslov,  nakit sa laboratorijskim dijamantima pruža širi izbor u okviru planiranog budžeta. Često je moguće odabrati veći kamen, višu čistoću ili povoljniju kombinaciju najvažnijih karakteristika nego kod prirodnog dijamanta slične cene. Ovakvi dijamanti ugrađuju se u vereničko prstenje, burme, ogrlice, minđuše i narukvice, pa izbor dizajna nije ograničen načinom nastanka kamena. Kvalitetan nakit sa laboratorijskim dijamantima zato treba procenjivati prema izradi, sertifikatu, osobinama kamena i tome koliko odgovara ukusu osobe koja će ga nositi.

Zašto su laboratorijski dijamanti dostupniji

Put prirodnog dijamanta od nalazišta do gotovog nakita podrazumeva istraživanje, iskopavanje, sortiranje, transport i više nivoa obrade i prodaje. Laboratorijska proizvodnja takođe zahteva skupu opremu, stručnost, energiju i preciznu kontrolu, ali se odvija u predvidljivijim uslovima i može se planirati prema potražnji. Proces rasta traje znatno kraće od prirodnog formiranja, a proizvodnja nije ograničena postojanjem odgovarajućih nalazišta. Veća dostupnost i drugačiji lanac snabdevanja omogućavaju nižu cenu, iako se ona i dalje menja u zavisnosti od veličine, kvaliteta i složenosti obrade kamena.

Izbor između prirodnog i laboratorijskog dijamanta nije samo pitanje izgleda. Nekome su važni prirodno poreklo i retkost, dok druga osoba prednost daje veličini, kvalitetu i dostupnijoj ceni. U oba slučaja treba proveriti sertifikat, uporediti osobine kamena i obratiti pažnju na kvalitet izrade nakita. Informisana odluka omogućava da izabrani dijamant zaista odgovara očekivanjima, budžetu i značenju koje treba da nosi.