Svakog meseca šaljemo u Bosnu pare, jer više od polovine rodbine je nezaposleno, a i ono malo što ih radi ili prima penziju, kao da ništa i ne primaju. Oni u nas gledaju kao u neke čarobnjake i ja im tu sliku ne smem pokvariti – započinje svoju ispovest jedan Sarajlija koji je napustio BiH 1994. godine i “postao dijaspora”.

– Nekad sam pokušao da rodbini kažem kako teško radim, ali ovi moji kao da su gluhi, nikada to ne čuju. Oni misle da meni tamo u tuđini pečene kokoške padaju s neba. Ne nabijam nikom na nos, ali pomalo sam umoran od svega, od toga da sam postao bankomat iz kojeg se izvlači lova – nastavlja priču ovaj Sarajlija za Al Džaziru.

Kaže da teško radi u jednoj fabrici, kao i njegova supruga, koja u dve smene rasprema kancelarije i riba tuđe kuhinje, kako bi školovao decu i pomogao bar tri familije uže rodbine u Sarajevu.

– Starog BMW, kojeg sam kupio polovnog i držao ga u garaži od prošlog leta i posete BiH, jer na posao, tamo u Nemačkoj, idem isključivo vozom, a na pijacu biciklom, dobro sam izglancao. Kupio sam nove ratkape i navlake za sedišta, tako da sam ga napucao, pa izgleda kao nov. Žena i deca su pokupovala hrpu majica, suknji, hlača, i još nekih drangulija na rasprodaji, pa su, po ćerkinom nagovoru, pobacali plastične kese od tih jeftinih radnji, a kupljene stvari sve fino prepakovali u neke ukrasne i poskidali cene, tako da se ne vidi koliko smo sve platili. Uzeli smo svu godišnju ušteđevinu, žena se malo uvalila i u crveno na kartici, pa smo pre dve sedmice došli ovde na očevinu, da se kao odmorimo, a onda, da se vratimo praznih džepova – nastavlja svoju ispovest za “Al Džaziru” ovaj Sarajlija.

bmw

Kaže da je njegova priča identična pričama hiljada drugih “dijasporaca”, odakle god bili.

– Ima ih što su se snašli, pa dobro zarađuju, ali oni su mudriji, pametniji, leti idu na godišnji negde u inostranstvo, a obilaze samo najužu rodbinu, pa nekako izbegnu sve ovo – dodaje ovaj Sarajlija.

Sarajlija navodi primer poznanika, iseljenika iz Doboja, koji, kaže, svake godine digne mali kredit samo da bi, kad dođe u svoju mahalu, bio ono što oni od njega očekuju da bude.

– Onda se jadan čitavu godinu doziva od tog kredita, radi kao rob po dva-tri posla i taman kad se malo oporavi, valja mu ponovo na godišnji u Bosnu. Ama, najgore mi je kad kažu: lako je vama. I ja onda zaćutim. Kome išta nakon toga objašnjavati?”, pita, dok njegova kćerka, 22-godišnja studentkinja u Hamburgu, dodaje:

– Znate kako izgleda naš boravak ovde: kad dođemo svi se skupe, prvo uža rodbina, onda i šira, a ubrzo počne dolaziti i komšiluk. Prvo je to ona fina vesela priča – kako si, kud si, gde si, jesi lepa… sve uz kafu, pitu i kolače, a dok mi delimo one kese sa poklonima. A onda krene kuknjava i moj otac, koji se još nije oporavio od rana tokom rata u BiH, vadi pare, ne znam ni ja odakle više. Mama ćuti, a znam da u sebi broji koliko je dao, da razmišlja šta ćemo kad se vratimo, od čijeg će stana krenut sa čišćenjem i peglanjem – kaže ćerka ovog Sarajlije.

Ona se pita zašto njeni rođaci samo sede po kafićima, a ništa ne rade.

– Kad već nemaju posla za ono za što su se školovali, što se ne prekvalifikuju, što ne rade nešto drugo? Mislim da bi mom ocu bilo lakše dići im kredit da naprave malinjak ili pokrenu neki mali biznis, nego što ovako svake godine šalje – kao da sipa vodu u šuplje bure – kaže uz opasku kako ona uz studij redovno radi i neki poslić, kako bi imala za džeparac.

Adnan M. iz Zvronika, postdiplomac na univerzitetu u St. Louisu, koji živi od stipendije i povremenih poslova, ljut je, kaže, na vlastitu rodbinu “koja nikako da shvati da on nije nikakav bogataš”.

– Vidim neki dan bratova ćerka polaže vozački. Pitam otkud to odjednom, jer nemaju auto, a ni para da ga kupe, a mala veli da joj je rekla je nana, tj. moja mati, da će joj Ado kupiti auto! Zamislite, oni misle da ja imam para kupovati auta, a ja se po Bosni vozim biciklom! Ali, oni iz tog ne izvlače zaključak da ja nemam para za auto, već da sam kul, da se onako malo forliram sa biciklom – navodi Adnan.

Na pitanje što jednostavno ne kaže rodbini kakvo je stanje – da on, ustvari, nema novca.

– Kako ću to reći? Pa, ovde je sramota da dijaspora kaže da nema para – kaže i ljutito dodaje da je mislio po povratku u Ameriku naći nekog invesittora pa doći ovde i pokrenuti neki mali biznis, ali da ni to neće moći.

Kako je Bosanac potrošio 7 miliona evra

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here