Preminula najstarija Novosađanka baka Ilona Kovač

Juče je u 108. godini života preminula najstarija Novosađanka, Ilonka (Ilona) Kovač. U večnost je otišla u Novom Sadu, gradu koji je voleo nju i kojeg je ona volela.

– Godine su teret, ali danas sam veoma srećna. Izuzetno je retko da se tako svi okupimo, i članovi porodice i prijatelji, poznanici i komšije. A šta je tajna dugovečnosti? Uvek sam živela skromno, pa i danas, ne pijem čak ni kafu. I treba uvek mnogo raditi, biti u pokretu. Ja sam celog života mnogo radila, noću kad nisam mogla da spavam, vezla sam ručne radove.

I danas obrađujem svoju malu baštu, niko mi ne pomaže. Usisam, ispeglam, kuvam, veš ne stavljam u mašinu, perem na ruke… Jeste teško, ali sve uradim sama. I ja se čudim kako toliko dugo živim. Više puta sam osetila da je došao kraj, ali, evo, i dan-danas sam tu. Nikad se ne zna unapred, to je trenutak u kojem se nešto dogodi ili ne – objašnjavala je svojevremeno ova Novosađanka, koja je često umela da se našali na račun sopstvenih godina.

Baka Ilona je rođena u Bačkoj Topoli, a u Novi Sad je došla sa 16 godina. Živela je na Satelitu sa sinom.

Od ćerke je dočekala i čukununuka, međutim, niko od njih ne živi u Novom Sadu. Čukununuka Patrika doveli su u Novi Sad za Ilonin 102. rođendan, kad je imao četiri meseca.

– Dok je bila mlađa, s bakom je bilo kao u vojsci – red, rad i disciplina, mada sam ja bio povlašćen i bolje sam prošao nego deca. Recimo, pravila je kolače koje sam ja hteo. Ima i jedna anegdota, kad smo došli za Božić, tada je imala 102. Žalila se da je napravila „samo“ dve vrste kolača i nije mogla više jer je bole ruke – seća se unuk Gabor Bali, kome takođe ne manjka duhovitosti.

Ilona Kovač živela je u jednoj od uličica Novog Sada, ali onog koji polako nestaje, baš kao i malobrojne preostale kuće u blizini Satelitske pijace. Međutim, prolazniku, gostu ili oku koje ume da primeti detalje, neće promaći prizor uređene male bašte s ružama, muškatlama, begonijama…

Bašta bez ijednog korova, čisto malo dvorište, ofarbani prozori i vrata, okrečeni zidovi starog zdanja i još mnogo toga delo su ruku baka Ilonke. Još od dolaska u Novi Sad demonstrirala je vrednoću, radila u tkačnici kao krojačica, a kasnije u hemijskoj čistioni.

Teško odrastanje

Život joj je od malih nogu bio borba. Majka ju je kao malu napustila, živela je s ocem i maćehom, koja se prema njoj loše ponašala. Kasnije je izopštena iz porodice i nasledstva dede po ocu, koji joj je jedini bio naklonjen.

– Niko me nije voleo, osim dede. On je takođe bio krojač. Porodica je, inače, bila dobrostojeća, deda je imao vinograd i voćnjak, raspoređivao je posao u odnosu na to šta je ko mogao da uradi. Pamtim da smo imali lešnike, smokve, šljive, čak i žute trešnje. Trebalo je mnogo da se radi. Ustajali smo rano i pevali da bismo prizvali sunce. Imali smo i kravu, tako da je bilo mleka i mlečnih proizvoda. Ne sećam se da sam ikad jela lepši mileram od tog našeg domaćeg. Ali, sve što je bilo lepo, kratko je trajalo. Deda je umro i život se promenio – pričala je ona ranije za medije.

„U Novom Sadu je sve nekad bilo bolje“

Kad je došla u Novi Sad, potpuni stranci bili su bolji prema njoj nego porodica i rodbina.

– U Novom Sadu je sve nekad bilo bolje. Nema više dobrog ukusa hleba. Nekad sam povrće kupovala na džakove, celu zimu je trajalo, a sad istruli za tri dana. Mladi ne znaju kako je pre bilo. I materijali za odeću su bili kvalitetniji. Radila sam u tkačnici, ali imala sam zdravstvenih problema zbog kojih sam morala da napustim taj posao. Ipak, ceo život sam nešto radila i šila svakome kome je trebalo – prisećala se Ilona.

Soba Ilonke Kovač ostala je puna je njenih ručnih radova. Mnogo toga je urađeno tokom neprospavanih noći. Navikla je sve radi sama i odbijala da joj bilo ko pomogne.

Redovna na pijaci

Gotovo svakog dana išla je na Satelitsku pijacu, a tamošnji trgovci su, pričala je, ponosni kad ona nešto kupi kod njih.

Goste je uvek volela da posluži i dočeka s nečim što sama napravi. Čim svane,  izlazila je u baštu, u kojoj ima mnogo posla. Kad je imala 90 godina, sama se popela na krov iznad ostave da nešto popravi, sama je i jednog nedavnog leta krečila i farbala kuću, a jednom se dogodilo da kod lekara računar nije hteo da prihvati datum rođenja.

Najveću radost joj je obasjavalo lice pri sećanju na rođenje devojčice. Sin je, sećala se, bio ljubomoran kao i svako dete, a kad su sestricu stavili u njegov krevet, ipak je rekao: „Biće meni dobro i ispod kreveta”.

Sin nije oženjen i živeo je s njom

Jednom prilikom objašnjavala je šta je važno za dug život: – Ljudi pitaju šta je tajna dugog života, a ja kažem da je važno biti skroman i umeren. Ne treba preterivati u hrani, a dobro je jesti što više mlečnih proizvoda. Uvek sam malo jela, a mnogo radila

– Kad sam napunila 100 godina, rekla sam sinu: „Do sad sam ja to radila, a sad sam spremaj svoju sobu!”. Svoju decu sam sama izvela na put. Tokom Drugog svetskog rata njihov otac je bio u izgnanstvu u Lincu, odakle je pisao da će se vratiti, deca su se radovala i čekala ga kao što bi neko čekao Mesiju, ali nikad se nije vratio. Našao je drugu ženu.

Bilo je teško, ali za decu sam se borila. Šila sam im odela, lepo sam ih oblačila, bilo je normalno da i najsiromašniji ljudi poslednju paru, kao i zalogaj, daju deci. Deca su bila tako lepo obučena da su svi mislili da smo imućni. Jednom je ćerka došla i rekla: „Mama, oni misle da smo mi bogati”.

Rad je održavao u životu

Do stote godine je išla pešaka do crkve na Telepu i nazad. Svake nedelje Ilonka je prisustvovala misi u Crkvi Imena Marijinog, a događalo se do skora da do tamo ode gradskim autobusom.

Iz godine u godinu tu su joj proslavljali rođendan. Uz misu dobije i blagoslov. Od jedne mlađe prijateljice Ilona je za svaki rođendan dobijala bele ruže, svoje omiljeno cveće, i to 100 belih i broj crvenih koji je napunila nakon tih 100.

Iza nje je ostalo i dvoje unučadi, četiri praunuka i jedan čukununuk.