Flughafen u vremenu „posle“. Na ulasku u aerodrom policijska kontrola, desetina uniformisanih službenika.
Maskirani do neprepoznatljivosti, ali ljubazni i predusretljivi. Emocije koje su bile vanredno odložene u vanrednim mesecima potekle su i razlile se na nas desetak zalutalih putnika.
Vanredno lep osećaj.
Iza kontrolne rampe dočekuje me prazan hol, zatvoreni butici i restorani, ali činjenica da je nedelja i da sat pokazuje samo osam časova, valjda opravdava stanje koje zatičem.
Vremena imam na pretek, avion za Beograd dolazi po mene tek za nekih dvanaestak sati. Knjiga, mali računar, sendvič, šetnja po terminalima, deo su plana za trošenje vremena do poletanja.
Izlazak sa aerodroma se ne uklapa u moju koncepciju jer Austrija još uvek nije ukinula četrnaestodnevni karantin za došljake.
Elem, koračam kroz hodnike i najednom postajem svesna šumova svojih pokreta. Osvrćem se i shvatam da je ona desetina putnika, sa kojom sam doputovala iz Talina, netragom nestala.
Avetinjska tišina. Spuštam se na stolicu sa koje imam najbolji pregled, da ne bude dodatnih iznenađenja. Ali, i posle nekoliko sati, stanje je nepromenjeno.
Pravim još jedan istraživački krug. Gazim po lopticama prašine, pogled mi se sapliće o odbačenu praznu ambalažu, zgužvane papre, iskorišćene maske.
Dokaz nekadašnjeg prisustva čoveka koji je u sumanutom begu pred apokalipsom ostavio za sobom tragove postojanja. Satima tumaram i odzvanjam praznim aerodromskim hodnicima.
Nižu se opusteli rafovi nekad bogatih butika, uvenule voćne dekoracije na pultovima napuštenih prodavnica brze hrane, presušeni automati za kafu.
Da li treba da se osećam kao Vil Smit u filmu „I am legend“? Kasno popodne pronalazim jedan restoran skromne ponude.
Zadovoljavam se podgrejanom konzervom gulaša i oskudnom komunikacijom sa iznenađenim konobarom. Usluga profesionalna, cene aerodromske, užitak neizmeran.
Nerado napuštam novootkriveno utočište i nastavljam potagu za znacima života. Glas sa automata uporno razara tišinu i podseća nevidljivu publiku na mere opreza i zaštite od kovida.
Uteruje me u jedini otvoreni toalet koji je nekada bio ogledalo čistoće. Hm! A danas? Po svojim atributima podseća na nekadašnje „štajgarske“. Izostaviću detalje.
U hodniku, na moje ogromno iznenađenje, protutnji ljudska prilika na biciklu! Java ili san? Fotografija svedoči o istinitosti mog doživljavanja.
Protutnji i nestane.
Kasno popodne, spušta se tama na opusteli aerodrom. Na displeju počinje da blinka poziv na let za Beograd. Razglas okuplja nekolicinu zabludelih Srba koji željno iščekuju ukrcavanje na svoj let.
Iskreno iznenađena i obradovana, poštujući distancu, spuštam se na najbližu stolicu, osluškujem svoj jezik iskidan grmljavinom i iznenadnim nevremenom.
Aerodromski scenario me navodi na još jedno razmišljanje o nekavoj generalnoj probi koja prethodi neminovnostima u bliskoj budućnosti.
Ko želi da izbegne karantin testira se na aerodromu za 190 evra
Uh, baš apokaliptično i baš dobro ispričano.