Novi pravilnik protiv nasilja u školama trebalo bi da predupredi i kazni neprihvatljivo ponašanja u obrazovnim ustanovama.
Nove mere zvuče krajnje naivno, kao da su pisane za predškolsku decu. Društveno koristan i humanitarni rad je svakako dobra praksa, ali kako on u praksi funkcioniše kod tinejdžera?
Deca koja biju vršnjake, zlostavljaju ih, drogiraju se, prodaju drogu, lome inventar, upisuju ocene, obično iza sebe imaju armadu koja ih štiti. I nekako uvek uspe da ih zaštiti.
Naučili smo da ljudi koji rade u školama i prećutkuju, zataškavaju nasilje – posle svega avanzuju. Naučili smo da za smrt dece na kraju plate roditelji. Dakle – praksa je mnogo crna, crnja ne može biti.
Deca u Srbiji navučena na mobilne telefone
Predstavljamo vam nekoliko najnaivnijih i najnerealnijih stavki novog pravilnika:
Ja sam Marko. Nastavnica je izašla na minut, ispraviću ocenu u dnevniku na brzaka, neće primetiti.
Ako i primeti nije strašno – moraću da prikažem istorijski događaj u kom je uništavana značajna dokumentacija, pa šta mi teško?!
Ja sam Đorđe. Danas sam rešio da nokautiram Boru. Bora me nervira i zaslužuje batine. Ako me neko odruka, za kaznu će me naterati da pomognem nastavnici muzičkog da napravi one brošure/flajere za priredbu ili će me poslati kod domara Đure da mu pomognem da očistimo lišće.
Ipak ću da prebijem Boru, šta me košta?
Ja sam Pera. Sutra ću da ponesem koplje u školu da ga pokažem drugarima i onda ćemo gađati onog Jovu što stalno sedi na odmoru sam i sluša muziku kao neka budala. Biće jako zabavno.
Ako nas neko uhvati, poslaće nas za kaznu u vatrogasnu brigadu/vatrogasni dom i informisaće nas da to više ne smemo da radimo, kao zvaće i ćaleta i kevu. A ćale će me odbraniti kao i uvek.
Poneću koplje da gađamo Đuru, jedva čekam vatrogasce.
Ja sam Maša. Pre pet dana su me Kaja, Anđela i Jovana prvi put pretukle zato što sam na Fejsu napisala da su grozne jer se kao vole, a stalno se međusobno ogovaraju.
Od tada me svaki dan biju i snimaju to, postavljaju na Jutjub i super im je jer su prvi dan za kaznu morale da mi nose torbu do kuće, pa su me još malo šutirale.
Onda su drugi dan kad su me istukle morale da sede pored mene i pomognu mi da uradim domaći iz matematike, iako one iz matematike imaju kečeve od prvog razreda.
Treći dan su me pljuvale i snimale to pa su morale da pomognu tetkici da očisti učionicu. Uzele su joj metlu dok nije gledala, našle su me i tukle me drškom po glavi.
Sutra kad dođem u školu, sama ću da legnem na zemlju i čekam, jer im je stigao dan za sadnju cveća.
Ja sam Đura. Sutra nosim drogu u školu da je prodam Rajku i Blaži.
Spojiću lepo i korisno jer ću dobiti priliku da obrađujem i sređujem ruže oko školske ograde, a ja obožavam cveće.
Čini se da je ovo pisao neko ko ne zna šta je nasilje u školi ili nije svestan dokle je to došlo, ne oseća dečiji strah i ne vidi modrice i krv, već nastavlja sa pesmicama koje slušamo više od 10 godina na seminarima i konferencijama, sa istim efektima.
Fascinanta je briga o nasilnicima ili učenicima-dilerima, koja se sada još više i kroz ovaj zakon, eksponira, gotovo do ironije ali i poruke koju će deca ali i roditelji shvatiti, pa ćemo imati primere da je bolje da uče samoodbranu i prebiju nasilnika jer će za „težu povredu“ discipline „pomagati“ oko flajera ili dežurnom nastavniku u kontroli discipline.
Dodaj komentar