„Priče iz radionice“, jedna je od najomiljenijih televizijskih serija ikada snimljenih na našim prostorima. Sve ono najbolje što je to vreme nosilo preneto je putem malih ekrana ondašnjim i današnjim gledaocima, koji osim uočavanja različitih ljudskih osobina i karaktera mogu čuti i neke životne istine, ali i razmisliti o dubokim filozofskim pitanjima koja muče svakoga od nas.
Mnogi ovu seriju pripisuju reditelju Zdravku Šotri, ali bez jednog čoveka ona nikada ne bi nastala niti obojila društveni život Beograda na tako originalan način. Znate li o kome se radi i ko je glavni „krivac“?
Prečesto zaboravljamo da zanimanje čoveka, profesija od koje zarađuje, ne oslikava njegove krajnje kapacitete i interesovanja te da je ljudski duh i njegova inteligencija možda i najveća misterija čovečanstva.
Dragiša Krunić bio je dugogodišnji beogradski automehaničar u čiju radionicu su svoje „ljubimce“ dovozile mnoge poznate gradske face. Glumci, režiseri, slikari i mnogi drugi dolazili su na čašicu razgovora kod Dragiše, a popravka automobila zapravo je bila paravan za višesatne razgovore sa čovekom širokih shvatanja.
Skupljao se kod Dragiše krem beogradskog društva, dok je takav krem još uvek postojao. Dolazili su ljudi poput Duška Radovića, Ljubivoja Ršumovića, Miće Popovića, Milića od Mačve ili pomenutog Zdravka Šotre. Dolazili i dovozili svoje automobile na „lekarski pregled i teraputski oporavak“.
Glavni lik majstora Živote kojeg tumači neponovljivi Zoran Radmilović i ostali likovi iz serije nastali su na osnovu životnih priča i situacija kojima je svedočio tokom svog mehaničarskog rada suptilni i za mnoge anonimni junak naše kinematografije.
Dragiša je nakon godina rada u državnim preduzećima, odlučio da se otisne u privatnike. Na Pašinom brdu otvara svoju radionicu, koja je odavala utisak svojevrsnog svratišta za umetnike. Radio je sve vrste automobila, popravljao „škode“ i „fiće“, a od kraja šezdesetih posvetio se isključivo „lečenju“ automobila marke „pežo“.
Kako je nastala serija?
Zdravko Šotra je sa Dragišom pisao scenario, a gotovo svi likovi zasnovani su na stvarnim ljudima i njihovim pričama.
– Dragiša je bio obdaren dragocenom sposobnošću zapažanja. Radeći dugo u radionici, imao je priliku da uoči razne karaktere i pojave među ljudima. Već je imao u glavi konture likova i mnoga događanja za seriju. Moja uloga bila je da svojim iskustvom pomognem da se sve to dramaturški uobliči i artikuliše. Najpre smo seli kod ‘Večitog mladoženje’ na Crvenom krstu, i uz pršut i pola litre crnog vina smislili sinopsis serije.
– Sutradan, kada sam ga posetio u radionici, vidim Dragišu kako sedi na niskoj sećiji u omanjem predvorju svoje kuće, a na stočiću pred njim pisaća mašina. Tako smo počeli da smišljamo prve replike, koje bih ja malo uobličio, a on ih sa dva prsta ukucavao na mašini. Bilo je i smešnih situacija, u tom periodu kada je Dragiša prilično zapostavio popravku automobila i posvetio se pisanju. Dođe tako neka mušterija i pita ga ima li gurtne, a Dragiša odgovara: ‘Kakve, bre, gurtne, vidiš da sa Šotrom pišem seriju!’ – prisetio se Zdravko Šotra.
Kako podeliti uloge?
Proces stvaranja predstave, filma ili serije neminovno obuhvata i proces glumačke podele.
Zdravko Šotra je prepičao da ovoga puta taj proces nije bilo teško zaokružiti jer su imali jasne ideje.
– Znali smo unapred da će majstora Životu u ‘Pričama iz radionice’ igrati Zoran Radmilović, njegovu ženu Savetu Mira Banjac, Gvozdenku Milena Dravić, Puftu Bata Živojinović, Kroku Mića Tomić, a Stevo Žigon čoveka manijakalno zabrinutog za svoj auto. Zoran je u ovoj ulozi plivao kao riba u vodi – pričao je Šotra svojevremeno.
Aplauz u pulskoj Areni
On je tada otkrio i jedan zanimljiv detalj iz Dragišinog života.
Imao je prilike da se pokloni publici i oseti kakav je život filmske zvezde.
– Poveo sam Dragišu i na filmski festival u Pulu, kao koscenaristu filma ‘Šesta brzina’, gde se on poklonio pred publikom, kada mu je aplaudiralo deset hiljada ljudi. Od vremena Hadrijana, pa naovamo, nijednom automehaničaru nije odata takva počast u Pulskoj areni – ispričao je slavni reditelj.
Pesnik i umetnička duša
Ljubivoje Ršumović je takođe posvedočio kakav je čovek bio ovaj neobični automehaničar. Prisetio se kako je Dragiša počeo da objavljuje svoje prve pesme.
– Jedan dan, u njegovoj radionici, kaže meni Dragiša: ‘Te tvoje pesme, Ršume, ja mogu 20 takvih pesama da napišem za dan.’ Iznenađen, predložim mu da se opkladimo u ručak za tu njegovu tvrdnju. Sutradan odem ja u kafanu da se nađem sa njim da bih dobio taj ručak, a on pred mene poturi pesme. Ja ih pročitam, i kao već iskusan pesnik, nisam imao ništa u tim pesmama da ispravim, toliko su bile dobre. I tako izgubim opkladu. Predložio sam mu da odnesem jednu pesmu u ‘Borbu’ da je objave, i on se sa tim složio. I tako je Dragiša počeo da piše i objavljuje pesme – ispričao je Ršumović.
Dragiša Krunić je za života objavio tri zbirke pesama: „Između hleba i neba“ (1975), za koju je predgovor napisao čuveni pesnik Dušan Matić, „Moje mušterije“ (1982) i „Zatočenik noći“ (2000). Objavljivao je u „Ježu“ i mnogim drugim listovima i časopisima, dobitnik je Ježove nagrade za satiričnu poeziju, pisao je Blic.
„Majstor za automobile i ljudske duše“
Upravo je ovo naziv izložbe održane 2016. godine u Domu vojske, posvećene Dragiši Kruniću. Na njoj su izrečene sve ove anegdote Šotre i Ršumovića, a prikazane su i neke slike najpoznatijih domaćih slikara koji su svraćali u čuvenu radionicu.
Slikar Milan Tucović tom prilikom je objasnio da je Dragiša Krunić „spajao nespojivo – elitu i lokalne zgubidane, vrhunsku umetnost i otrežnjujuću šalu“.
Dragiša je za života otkrio svoje talente, a sve je začinio iskrenom voljom za druženjem.
Idejni tvorac izložbe bila je Anita Panić koja je prisutnima objasnila zbog čega je upravo Dragiša bio „majstor za automobile i ljudske duše“.
– Zato što je taj neobični čovek s Pašinog brda bio ne samo automehaničar, već i mudrac, pesnik, galerista, satiričar i filmski scenarista. On je posle više decenija bavljenja popravkom automobila odlučio da se posveti umetnosti. Svoju automehaničarsku radionicu pretvorio je u galeriju u kojoj je priređivao brojne izložbe najeminentnijih domaćih slikara – kazala je tada Anita.
Zoran, Bata, Mira, Žigon, Milena…
A šta napisati o glumačkoj postavi koja je seriji dala još snažniji pečat?! Zoran Radmilović kao glavni lik Života i Mira Banjac u ulozi njegove supruge, Dragan Maksa Maksimović, Velimir Bata Živojinović, Tanja Bošković, Milena Dravić, Mića Tomić, Stevo Žigon, Pavle Vuisić i mnogi drugi koji su obeležili ovu seriju i umetnost na prostorima nekadašnje države.
Utisak je da se ovakve talentovane ličnosti danas ne mogu okupiti na jednom mestu, da smo mnogo izgubili njihovim odlascima. To su bile neke drugačije generacije glumaca koji su ponosno nosili i prenosili svoju posebnost i karakter kako u privatnom životu tako i na junake koje su tumačili.
Upravo tu su se pronašli Dragiša i njegovi prijatelji umetnici. Na ulici. Na ljudskom nivou i kreativnom putu.
Dragiša je preminuo 2004. godine u svom Beogradu.
Zbog priče iz Psihijatrijske bolnice u Hrvatskoj verujemo da večna ljubav stvarno postoji
Dodaj komentar