Pravilno je reći “robovanje” (iako nije etički ispravno), ali ja rađe upotrebljavam termin “robinjanje”, kao rominjanje, kao kisneš konstantno i uvek si mokar, ko popišan, i nikako da se sve to na tebi osuši, jer sunce nikako da grane i ogreje te.
Robinjanje kao tretman radnika u Srbiji danas. Kao gazdino uletanje klizeći međ noge, ali ne grubo, ne odmah kramponima u prepone, jer onda ćeš ostati nesposoban i moraćeš da uzmeš bolovanje, a on to ne želi. Njemu je važno da si fizički zdrav da bi mogao da povučeš za troje, a da te on plati za pola čoveka. Iako se psihički upravo tako i osećaš, kao pola čoveka, on to ne uvažava ili što bi deca rekla “puj pike, ne važi!”
Zato radnici na posao odlaze bezvoljni i sjebani, jer su svesni da su samo zavrtanj u celoj mašini. Zavrtanj za sitan novac od kog jedva preživljavaju. Njihova prava čoveka odavno su grubno narušena. Na kapiji firme, kada se “čekiraju” oni postaju robovi kojima se u “velikim kompanijama” broje koraci i prati putanja kretanja, da se ne bi slučajno izgubili van iscrtane rute.
Radno vreme utvrđeno je samo u ugovoru, dok zapravo većina bolje pozicioniranih radnika od milja zvanih menadžeri rade i kod kuće, dok im se deca motaju oko nogu i viču “vidi me, mama, vidi me, tata!”. Oni ne nose lisice, ali ta vezanost za lap top je vrlo slična i teško se više i supa može posrkati a da se sa strane ne kuca na lap topu. Visoka zarada slaba je nadoknada za 24očasovnu dostupnost kompaniji jer imaju tek toliko vremena da premoreni odu sa decom par sati nedeljom u park ili u neki spa da se oporave za nove radne pobede.
Čovek nestaje.
Prava radnika odavno su upucana ko na vašaru iz dugačke puške. Samo niko ne dobija plišanog medu, već kurac. Ako ti to ne odgovara, onda napusti firmu, ima ko će se i kurcu obradovati. Neko ko dugo apstinira, preciznije rečeno gladuje, nema posla, dovija se, pa će mu dobro doći malo penetracije.
Ovo je tako ružan opis, pomalo ga se i stidim, ali najbolje opisuje položaj radnika koji se svodi na “robinjanje”.
Prava imaš, ali su preformulisana.
Dakle, imaš pravo da ćutiš.
Da klimaš glavom.
Da radiš bolestan.
Da radiš za troje, a plaćen si za pola čoveka.
Da trpiš.
Da se plašiš. Ovo je posebno aktuelno. Jer kad si uplašen da ćeš možda izgubiti posao onda sve gore navedeno bolje radiš. Izvrstan si radnik.
Juče mi drugarica kaže da je skoro dobila otkaz jer se nije javila u sekundi na poziv kolege na poziciji iznad nje, već dva minuta kasnije.
-Zašto se nisi javila kad sam te zvao?
-Pa, bila sam u firmi za koju ste mi rekli da je posetim, bila sam usred razgovora…
-Nemoj da ti se to više ponovi.
-Ali, kako da se javim, dok razgovaram…
U redu, ali NEMOJ DA TI SE VIŠE TO PONOVI!
Kada bismo bukvalno protumačili njegove reči to bi značilo da joj se više nikad ne ponovi da razgovara sa potencijalnim kupcem kada je on zove.
To dalje znači da nije bitno naći novog saradnika i time razviti posao nego robinjati, i javiti se iskompleksiranom gadu.
Klasično izdrndavanje bez bilo kakavog valjanog razgovora koje je nju uvredilo, razbesnilo, unizilo i u krajnjoj liniji destimulisalo za dalji rad.
Otkaz da momentalno da, ne može, jer zna da se u Srbiji drugi posao ne nalazi preko noći, a dvoje dece ima. Zato će sad da “malo trpi” dok u međuvremenu traži nešto drugo.
Ceo koncept poslovanja u 95 odsto firmi svodi se na radiš ZA mene, a ne na radiš SA MNOM. Ti si moj radnik – rob, ja te plaćam, ja ti određujem šta ćeš i kad ćeš da pričaš, kad ćeš da jedeš, koliko brzo ćeš da jedeš, kad ćeš moći da se razboliš i od koje boljke, da li da zatrudniš, kad je najbolje vreme za to, kad ćeš da se vratiš sa porodiljskog, ako se vratiš… a ako hoćeš nešto da pitaš digni dva prsta kod sekretarice, nek te upiše, pa se vidimo kad budem imao 2 minuta za tebe.
Kapitalizam uvek uspe da od čoveka napravi ekser koji onda ovi što kobajagi drže čekić udaraju u glavu i to uglavnom samo iz razloga da bi seznalo ko je ekser a ko drži čekić.
Nekako, ne znam još uvek kako, ali ovo mora da stane (da to stajanje ne bi bilo kraj čoveka), jer vodi njegovom rasturanju na sitne deliće koji više ne znaju kako da se vrate sebi i sastave.
Trpi porodica, trpe deca, trpi ljubav, trpe odnosi, trpi zdravlje, trpi suština čoveka koja se već dugo batrga i davi u besu, nemoći, strahu, ponižavanju, koja bi da se oslobodi jer nije normalno da budeš nečiji rob kad si rođen da budeš (koliko toliko) slobodan čovek.
Dodaj komentar