Poznata ruska psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja Julija Borisovna Gipenrejter autor je brojnih knjiga o roditeljstvu, a svojevremeno je bila i profesorka opšte psihologije na čuvenom Lomonosov univerzitetu u Moskvi. Ovo su njenih 15 pravila vaspitanja.
Izdvajamo uporišne tačke njenog učenja o psihologiji roditelja i deteta i boljem međusobnom razumevanju.
1. Prihvatati dete bezuslovno – to ne znači voleti ga zato što je ono lepo, pametno, spretno, odličan đak, pomaže drugima itd. – nego voleti ga samo zato što postoji.
2. Ne mešajte se u ono što dete radi ako ne traži pomoć. Nemešanjem mu poručujete: „S tobom je sve u redu. Naravno da ćeš se snaći!“
3. Ako je detetu teško i spremno je da prihvati vašu pomoć, obavezno mu pomozite. Pritom na sebe preuzmite samo ono što dete ne može da obavi samo, a ostatak neka radi ono. Kako osvaja nove radnje, tako mu postepeno prepuštajte sve više toga da obavlja samostalno.
4. Dete će sutra raditi samo ono što je danas radilo s mamom i to baš zato što je to radilo „s mamom“. Količina onoga što smo uradili „zajedno“ postaje zlatna rezerva za dete, njegov potencijal za blisku budućnost.
5. Polako ali sigurno skidajte sa sebe brigu i obaveze o ličnim stvarima deteta i prepuštajte ih njemu.
6. Ličnost i sposobnosti deteta se razvijaju samo u onoj oblasti koju je samo odabralo jer je baš to želelo i jer ga baš to interesuje.
7. Ne postoji situacija u kojoj se dete udara. Da, tačno je da su Puškinova deca dobijala batine, ali to je bilo drugo vreme.
8. Možete izražavati nezadovoljstvo zbog nekog detetvog postupka, ali ne zbog samog deteta. Možete osuditi detetove postupke, ali ne i detetova osećanja, koliko god da su nepoželjna ili nedopustiva. Nezadovoljstvo detetovim postupcima ne bi smelo da bude sistematsko, inače se pretvara u detetovu muku.
9. Grlite dete više puta dnevno – 4 zagrljaja su neophodna za puko preživljavanje, a za lepo raspoloženje potrebno je najmanje 8 zagrljaja dnevno! I to ne samo detetu nego i odraslima.
10. Osmislite nekoliko poslova s detetom ili nekoliko porodičnih akcija, koji će formirati zonu radosti. Nešto od toga neka postane „ritual“, neka ga dete iščekuje znajući da će sigurno doći ako ne uradi nešto loše. Otkažite ih samo ako je zaista „počinilo prekršaj“.
11. Najbolja kazna za dete jeste da ga lišite nečeg lepog, a ne pričinite mu ništa ružno.
12. Deci je daleko potrebnije da se kreću, istražuju predmete, oprobavaju snagu. Zabraniti im tako nešto isto je kao pregraditi nabujalu reku. Bolje će biti da se pobrinete da tok bude ugodan, a korito bezbedno.
13. Ne samo da su deci potrebni red i pravila ponašanja, nego ih ona i žele i očekuju! Tako lakše razumeju život i snalaze se u njemu, to im daje osećaj sigurnosti.
14. Detetu je milo kada razumemo njegove potrebe. Jedna od najvažnijih je da istražuje svet i ređa utiske. Dete istražuje svoje mogućnosti i polako pomera granice. Kada je malo, hoće da se popne što više na drvo, kad malo poraste – hoće da pobegne s drugarima u tuđe dvorište, zatim da se vrati kući kasnije nego obično. Veoma mnogo zavisi od toga kako se ponašaju roditelji. Pridike i zabrane su nemoćne.
15. Sve što bismo kod deteta želeli da promenimo najpre bi trebalo pažljivo proveriti da nije to upravo ono što bi bilo dobro promeniti kod nas samih. Na primer naš pedagoški entuzijazam. Verovatno ga je bolje usmeriti na samog sebe.
Dodaj komentar