Rođena sam Užičanka.
Napustila sam grad 2007. kada sam upisala studije. Moj muž je takođe Užičanin ali smo se upoznali u drugom gradu godinu dana kasnije.
U Užice dolazimo na vikend, nekoliko dana za praznike ili nekoliko nedelja u toku leta. Ove godine, došli smo u martu na dve nedelje i, uz neke specifične okolnosti, porodiljsko odsustvo i mogućnost rada od kuće, još uvek smo tu.
Nismo ispratili koronu sa prolećem kao što smo očekivali, ali nam se jesu desile neke dobre stvari. Naša deca su porasla, promenila se već 100 puta, sa njima i stan koji ovde koristimo, kao i mi sami.
Zato što (ne uzimajući u obzir tektonske poremećaje naših ličnih kosmosa u doba epidemije) nešto novo je ušlo u naše živote, uzburkalo ih i umirilo u isto vreme.
Iako je ovo naše mesto rođenja i naša baza, počeli smo da grad gledamo novim očima. Zato što smo kao roditelji sada ipak neki drugi mi od onih koji su odavde kao deca svojih roditelja otišli. I zato sto smo neke važne stvari pomalo i zaboravili.
Ja nisam veliki lokal patriota. Naprotiv. Moj život je tekao tako da sam svoja najčvršća prijateljstva većinom stekla van ovog grada, pa otuda i nedostatak osećaja duboke povezanosti, ne računajući onu sa porodicom.
Danas i ne pišem da bih nabrajala hvalospeve gradu koje ćete onda vi da čitate i hvalite. Pišem jer kroz svoju decu svih ovih meseci osećam ushićenje i jer se i sama ove godine ponekad osećam kao dete.
Jer je duh grada takav – živ, razigran, sa svetlima i bojama, sa odjecima glasova, sa smehom. Mozda je to neki vašarsko-varoški koncept, a možda je samo neka porodičnost i ljubav u vazduhu.
Možda je smešno, ali kada u toku leta na trg odlaziš sa decom svakog predvečerja, umesto da ti dosadi, tebi to postane droga.
Onda, kada ti iskrsne neko putovanje u toku radne nedelje, ako se prehladiš ili prosto umoriš, pomisliš: propustiću jedno veče na trgu… to je neki baš emotivan, luckast i pozorišan osećaj.
A nije li nekako pozorišno i to ceremonijalno zatvaranje glavne ulice za saobraćaj uvek u isto vreme decenijama unazad? Onda u tu zonu spektakla, smeha i osmeha ulazimo svi mi koji smo masovna publika ničeg konkretnog do našeg grada?
Dobro je imati svoju ulicu, svoju prodavnicu i svog prodavca. Dobro je imati reku koja nas i rashlađuje i razbuđuje i uzbuđuje i uspavljuje i koja će nam svaku šetnju sa partnerom učiniti romantičnom makar šetali do 105. godine života.
Dobro je kada igra dece baš kao i razgovor odraslih počinje spontano, bez mnogo priprema i zakazivanja.
Ako ste dugo ovde, sve vam je već poznato i sve vam se podrazumeva pa ste zaboravili koliko je lepo i zašto je lepo.
Ako već dugo niste ovde, potpuno ste zaboravili koliko je lepo.
Još uvek ovde. Da ispratimo jedno od najlepših leta u našoj skromnoj porodičnoj istoriji leta i letovanja.
Autor: Ana Pavlović, preuzeto sa portala Užice – oglasna tabla
Dodaj komentar