Otišla sam da radim u Nemačku i samo jednu stvar sebi nikada neću oprostiti

Vladana Moićević je godinama radila kao medicinska sestra u Službi hitne pomoći u pribojskom Domu zdravlja, a onda odlučila da posao potraži u Nemačkoj.

Želela je promenu, a i izvesniju budućnost za svoju porodicu.

– Odluku nisam donela naprasno, krenula sam neobavezno da učim jezik i čekala da se ukaže prilika za posao, što se ubrzo i desilo. Prijatelji me nisu ozbiljno shvatali, u šali su govorili: „Eto je za 15 dana.“ Čim sam dobila vizu, otišla sam, a prvi put došla kući tek za devet meseci, priča naša sagovornica.

Odlazak u Nemačku ona nije doživela preozbiljno, nije previše očekivala, shvatila je novi početak kao neku vrstu zabave, kao malu ekskurziju.

Tako je sebi promenu i odlazak učinila lakšim. Prihvatala je poslove koji joj se nude i borila se za svoje mesto.

– Sigurno da nije bilo uvek lako, ali vremenom se pred vama otvaraju razne mogućnosti i pogodnosti. Menjala sam i gradove i poslove, radila sam i u domu za stare i na klinici. Moj posao je u Nemačkoj takav da je velika mogućnost napredovanja. Poslodavci su voljni da plate svako usavršavanje, a ono što smo moje kolege i ja u Srbiji radili sami tamo je podeljeno na više radnih mesta, na kojima je angažovano više ljudi; tačno se zna ko je za šta zadužen, tvrdi Vladana Moićević za Danas.

Vladana je trenutno angažovana u poslovima kućne nege i jako je zadovoljna tim poslom. Za sada ne planira da se vraća u Srbiju.

Kaže da se brzo i lako u potpunosti navikla na nemački sistem rada i način života. Osim porodice ipak joj ponekad nedostaju i prijatelji.

Pismo medicinske sestre o životu u Nemačkoj: Nije idealno, većina plate ode na račune

– Tamo ima puno „naših“ ljudi, tako da često ni nemam osećaj da sam u Nemačkoj. Nisam nešto preterano nostalgična za prošlošću i životom u Srbiji, a lepe uspomene mi pomažu da održim trenutni osećaj vlastite vrednosti i identiteta. Možda bih se vratila ako bi se značajno popravile društvene i ekonomske prilike u Srbiji, kao i kad bi se otvorila mogućnost za dobar i siguran posao, ali koliko vidim od toga u skorijoj budućnosti nema ništa. Iz ove perspektive mi je jedino žao što nisam otišla kada sam imala 20 godina, priča Vladana.

Vladana ima i jednu aktivnost koja je opušta. Naime ona se odavno približila cifri od 10.000 pratilaca na Tviteru i time se kandiduje za „uticajnog tviteraša“.

Priča nam da ni tu „zanimaciju“ ne shvata preozbiljno.

– Tviter je godinama moja razbibriga i tu se manje-više uglavnom šalim na svoj račun. Premda je mnogo zlobe i sujete isplivalo na toj društvenoj mreži, ne odustajem od tog načina komunikacije.

– Često sam u prilici da pročitam komentare i postove u kojima ljudi tvrde da mi koji smo otišli na rad u zapadne zemlje znamo samo za „pidžamu i radno odelo“. Moram da ih razočaram, imamo više slobodnog vremena nego što bi i mogli da pretpostave, a njega, i privilegiju da živimo u državi koja nije naša, koristimo na pravi način.