Magazin Srbija

Vladimir i Mihajlo radili kao ribari na Aljasci 16 sati dnevno i zaradili 7.000 dolara za mesec dana

Ribari-aljaska

Nema ribara na Aljasci koji nije iskusio nemilosrdne vremenske prilike na tamošnjim vodama. Kao i teške, iscrpljujuće uslove i posledice rada i promena klime.

Oni rizikuju zdravlje, neretko i život da bi ulovili milione tona morskih plodova koji završe na tanjirima.

Preletiš pola zemaljske kugle i na kraju sveta radiš 16 sati dnevno, do iznemoglosti.

Ko je za to spreman, za mesec dana može da zaradi više od 7.000 dolara, što potvrđuje iskustvo dvojice mladih ljudi iz Ruskog Krstura, Vladimira Vinaja i Mihajla Paša, koji su se odvažili da testiraju fizičku i psihičku izdržljivost u kompanijama za preradu ribe na Aljasci, prenose Novosti.

Neprekidan rad

Obojica su radila tokom leta, Vladimir 32 a Mihajlo 35 dana – u kampanjama u kojima se nije ostvarilo upozorenje poslodavca: „No fish, no money“ ( Nema ribe, nema novca).

– Samo prvih dana nije bilo ribe, a kasnije sam 27 dana radio neprekidno po 16 sati, a jednom i 17 sati i pet minuta. Posle toga sam rekao šefu da više ne mogu. Norma na traci je 40 riba u minuti, što znači da na svaku sekundu i po stiže losos na kojem treba obaviti određenu operaciju. Ne znam kako bih to postizao da mi ti poslovi nisu bili poznati kao pecarošu – objašnjava Vladimir.

aljaska-ribari

Posle 4 sata dobije se pauza od 15 minuta, a posle 8 sati je polučasovni prekid za ručak.

– Za tih 15 minuta potrebno je skinuti tri para rukavica i uniformu, nešto pojesti i popiti, otići do toaleta, popušiti cigaretu i vratiti se za mašinu. Za ručak nema vremena da se supa jede iz tanjira, nego se, bez rezanaca, pije iz šolje kao gusti sok. Hrana je, inače, dobra, a ja sam najviše uzimao slatko da bi imao više energije za rad – ističe Vladimir.

Noć traje dva sata

Njih dvojica pričaju da je leto na Aljasci bez sunca, kišovito i vetrovito, sa hladnim jutrima, a dan traje 22 sata. Ostala dva su toliko „mračna“ da nije potrebno da automobili pale svetla.

– Spavali smo u zatamnjenim prostorijama ali svega tri-četiri sata jer su nam vreme za san oduzimale priprememe za rad, putovanja na posao i s posla, tuširanje i slične potrebe. Morali smo malo da se opustimo uz kaficu i rakijicu i čujemo sa svojima kod kuće i pošaljemo im koju fotografiju – priča Mihajlo.

I Vinaji i Pašo imaju dvoje male dece, pa ih je i to, uz teško podnošljiv fizički napor, vuklo kući. Vladimir priznaje da je hteo da odustane, a zadržao ga je samo strah od povratka u Srbiju bez društva sa kojim je došao. U njegovoj grupi je bio i profesor geografije, koji je konstatovao da su od Beograda do Aljaske preleteli 18.000 kilometara, skoro pola zemljine kugle, koju su mogli celu obleteti da su se vratili suprotnim putem.

Ne vraćaju se nazad

Posao na Aljasci je, saglasna su obojica mladića, teže podneti psihički nego fizički. Vladimir kaže da je to prebrodio razmišljanjem o sebi, a ne o ribi na fabričkoj traci, dok Mihajlo ističe da je „postao drugi čovek“ kada su mu posle druge nedelje rada legle na račun prve hiljade dolara.

– Poslodavac i agencije preko kojih smo otišli isplatili su nam zaradu do poslednjeg centa. Platili su nam i put, hranu i smeštaj. Po povratku kući nadoknadili su nam porez odbijan od plate, a više od 1.000 dolara daju i kao stimulaciju za koronu – ističe Mihajlo i dodaje da bi i išao ponovo na Aljasku, dok Vladimir za sad o tome ne razmišlja.

Uslovi za rad na Aljasci su da su kandidati zaposleni u svojim zemljama i da su u braku. Vladimir i Mihajlo kažu da se to smatra garancijama da radnici, koji dobiju takozvani socijalni broj neće ostati u SAD, nego će se vratiti kući.

Međutim, kako navode, neki naši ljudi su se, koristeći taj broj, posle Aljaske ipak zadržali i zaposlili u drugim delovima Amerike.

Izvor: Novosti.rs

Francuski ribari tuže Nestle zbog tona mrtve ribe

OGLAS

Share via
Copy link