Majka osmoro dece Sanja Petrović, koja je udata za protu Zorana, ruši sve stereotipe modernog doba.
Markantna crnka s osmehom devojčice, majka je dve ćerke i šestorice sinova, majstor karatea i pedagog.
Zbog ljubavi prema proti Zoranu napustila je sport i nije se pokajala. Posla je puno, jer porodica mora da funkcioniše kao sat.
Dovoljno je za jednu ženu reći da ima crni pojas, pa da bude jasno koja je to volja, upornost, neustrašivost i spremnost da se okuša u nečemu u čemu bi mnogi videli rizik i opasnost.
Neobično je bilo, prepričava Sanja, kad na borilište izađe kata tim koji su činile tri sestre – ona, njena sestra bliznakinja Vanja i treća Bogdanka.
Kao vrhunski tim godinama su pobeđivale na svim takmičenjima i iako je njih, dece, u porodici bilo šestoro, bile su uzdanica i očeva najveća nada.
Tata je bio zadovoljan što ćerke osvajaju brojne medalje u karateu, ali nekako je najviše želeo da donesu diplome sa fakulteta.
– U vreme mog detinjstva bilo je malo neobično imati petoro braće i sestara. Da li je to razvilo borbeni duh kod mene, ne znam, ali već kao mlada postavila sam cilj da ću nadmašiti svoju majku u brou djece. Rodiću sedmoro, rekla sam, a tata mi je govorio „Završi ti, kćeri, prvo fakultet, pa onda rađaj koliko hoćeš” – ispričala je ona.
Sanja je upisala fakultet, a diplomirala tek 20 godina kasnije. Zvučalo bi ovo kao neuspeh da u međuvremenu nije rodila osmoro dece i neočekivano okrenula redosled.
Sad kada ima diplomu fakulteta, osmoro dece, muža koji podržava sve njene planove, struk devojke, ugled u društvu i samo 44 godine, onda vidimo da je zapravo njen poredak stvari bio najbolji.
A deca su sva za ponos. Irina (22) i Hristina (21) završavaju Muzičku akademiju u Beogradu, sin Vladimir (19) je student, Nikolaj (17) je učenik Bogoslovije, a Damjan (14), Maksim (12), Vasilije (9) i Pavle (4) tek će birati svoja zanimanja.
Srušila je sve stereotipe
– Za mnoge je neobično da čuju rečenicu: „Trenutno ih je samo četvoro kod kuće”. Često me ljudi pitaju da li sam opet u drugom stanju, pa se šale sa mnom da je trudnoća moje pravo stanje, a ja se smejem jer sam svesna hrabrosti s kojom sam iskoračila u majčinstvo. Srušila sam i stereotip o tome da višestruke trudnoće narušavaju izgled ženinog tela – priča Sanja s osmehom.
Odavno su već uigran tim i sve deluje lako, ali nije oduvek tako bilo.
Sanja i Zoran su se upoznali slučajno, kao što se svi mladi zapravo upoznaju, na sedeljci s društvom.
Nije ovaj susret doživela ozbiljno kada je rekao da pohađa Bogosloviju u Kninu. Imala je samo 16 godina i obećavajuću karijeru karatea pred sobom.
– Znala sam da sveštenički poziv zahteva ogromnu disciplinu i odricanje, a znala sam i da je odrastao u domu za decu bez roditeljskog staranja, zajedno sa sestrom i bratom, i da ima potpuno neizvesnu budućnost, ali ipak je bio svestan da je prava žena vrednija od biserja – seća se Sanja njihovog početka.
Ona je, s druge strane, bilakćerka imućnih roditelja, devojka velikog potencijala, s planom da ide u Beograd na studije i nastavi da napreduje u karateu, zajedno sa sestrama.
I pored insistiranja roditelja da nastavi školovanje, naredno leto, kad je Zoran opet došao na raspust, bilo je presudno.
– Do kraja njegovog školovanja svaki dan sam mu pisala pismo i čekala.
Zoran se, kao mladi bogoslov, oženio i postao sveštenik, a Sanja napustila sve i otišla s njim u malo razrušeno selo pokraj Dervente, gde je potrebno pokrenuti povratak raseljenih.
Tokom razgovora Sanja i Zoran nijednom rečju ne govore da im je bilo teško.
Tu su dobili troje dece, živeći s vremešnim povratnicima, u lošim životnim uslovima.
Al’ ko voli, taj i Boga moli, pa se oni ovog vremena sećaju kao srećnog i neponovljivog.
Ubrzo su dobili premeštaj u Bijeljinu, gde žive i danas, on kao starešina Saborne crkve, a ona kao student na masteru iz pedagogije, na Pedagoškom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu.
Pričaju kako dnevno pripremaju 30 obroka, samo za njih. Kažu da je prijateljima zabavno da vide njihov špajz koji izgleda kao omanja prodavnica, piše Žena Blic.
– Tek da nas vidite u nabavci, sve kupujemo na pakete, a sad, u septembru, paket od stotinu školskih svesaka – smiju se uglas.
Porodica kao sportski klub
Vikendima i tokom raspusta Petrovići su zajedno. Svesni su da je njihova samsonovska, gigantska snaga u jakim porodičnim vezama.
Sastajući se i boraveći skupa, iznova se napajaju s tog nepresušnog izvora ljubavi koji samo zdrava zajednica daje.
Da sve bude neverovatnije, Zoran ima rođenog brata koji takođe ima dve ćerke i šest sinova, no to je za neku drugu priču.
Velika porodica je, kaže za kraj Sanja, kao sportski klub, kao reprezentacija.
A svaki klub, da bi bio uspješan, mora imati i trenera i kapitena. Tajna njihovog uspeha je smjenjivanje na te dve pozicije.
I ljubav koja im uvek osvetljava put.
Dodaj komentar