Ima mnogo simbolike u tome da su Hajduk Split i Crvena zvezda igrali utakmicu jugoslovenskog šampionata kada je i zvanično objavljeno da više nema ličnosti koja je ujedinila zemlje od Vardara do Triglava i svi su naslućivali da će uslediti raspad, kad-tad.
Od aktera utakmice, mnogi nisu više među živima – treneri Branko Stanković i Tomislav Ivić, fudbaleri Zvezde Đorđe Milovanović, Hajduka Mićun Jovanić, sudija Husref Muharemagić… Svi ostali akteri svedoče da je bilo i suza i neverice, straha zbog budućnosti zemlje koja je sa fudbalskog aspekta „dokusurena“ na Maksimiru deceniju kasnije.
Navršila se 41 godina od 1980. i čuvene utakmice, prekinute u 15:05, kada još nije bilo golova. Ta informacija je pokosila braću Vujović, Zorana i Zlatka, momke rođene u Sarajevu, koji ni danas ne kriju svoje emocije.
– Ko kaže da nije plakao za Titom taj laže! Uostalom, postoje TV snimci, fotografije… Od istorije se ne može pobeći, niti ima razloga za nečim takvim. Moj brat Zoran je pao na kolena, ja sam ronio suze, oko srca me steglo.
Uz rame su mi stajali i fudbaleri Crvene zvezde: Pižon, Šestić, Đurovski, Borovnica, Ljukovčan… I njima je bilo teško – rekao je svojevremeno Zlatko Vujović, čiji je brat čak zaigrao za Zvezdu devet godina kasnije, što pamti kao lošu epizodu.
– Igrao sam za Crvenu zvezdu pet utakmica, pre rata. Svojom nesmotrenošću tada sam raskinuo ugovor s Kanom, a onda sam ga ponovno produžio. I izgubio sam pravo igranja za taj tim te godina, a jedini način igranja do početka nove sezone bio je odlazak u neki drugi klub. Kako su Kan i Zvezda imali dobar odnos, jer je Dušan Savić bio pre igrač Kana, za njih je to bilo najbolje rešenje i nisu mi dali da biram. Bio sam tamo 1989. godine – izjavio je Vujović zagrebačkom „Večernjem listu“, dodavši i da mu i danas mnogi zameraju u Hrvatskoj zbog ovog poteza.
Zanimljivo je da je Dule Savić bio akter i ove utakmice u Splitu, tvrdio je i da se nasmejao, za razliku od ostalih igrača.
– U jednom trenutku prišao mi je jedan prijatelj iz Saveza i rekao ‘umro je’! Nasmejao sam se i pitao kada, jer sam znao na koga misli. Odgovorio mi je ‘ u februaru, ali sada su javili’. Nasmejao sam se, jer smo se često šalili na sličan način – govorio je Savić, a kuriozitet je da se trener Stanković iznervirao!
Gol je „visio“ u vazduhu, Zvezda je igrala dobro, vikao je „kakav Tito“, a onda su igračima nepoznati ljudi kročili na teren i rekli sudiji Muharemoviću da prekine meč.
– Začuli su se krici. Neko je zaplakao, neko je vrisnuo. Mislim da je u tom trenutku preovladavao strah od toga šta će biti sutra, jer smo decenijama bili vaspitavani da se bez njega ne moze, da je on jedino vredno u državi – Savić je ovim rečima i pogodio suštinu cele panike koja je nastala objavom Titove smrti tri dana pre njegovog 88. rođendana.
Ipak, iako se i danas pripoveda o bratstvu i jedinstvu, miru i bezbrižnom spavanju na klupama, činjenica je da je još daleko pre Titove smrti buktao nacionalizam na stadionima i posle Titove smrti je samo dobio dodatni zamah.
Sa stadiona se posle muka i neverice zaorilo „druže Tito, mi ti se kunemo“, ali je zabeleženo još i da je došlo do žestoke tuče pre nego što je stigla vest iz Ljubljane o smrti Tita.
Na severnoj tribini su se potukli navijači Hajduka i vojnici koji su došli na utakmicu kako bi navijali za Crvenu zvezdu – taj sukob je vrlo brzo zasenjen kolektivnim izražavanjem lojalnosti Titu. Uz ovu utakmicu, prekinut je i duel Dinamo – Željezničar na Maksimiru, a naredni dani protekli su u podsećanjima kako je Tito bio povezan sa sportom – pisalo se o njegovoj ulozi u ratnoj Partizanskoj olimpijadi i Hajduku NOVJ, uz velike sportske manifestacije u vreme njegovog rođendana.
Ipak, utakmica Hajduk – Zvezda je ostala kao najveći simbolički momenat smrti Tita, koji je detaljno „obrađen“ i u knjizi Ričarda Milsa „Fudbal i politika u Jugoslaviji“. U knjizi koja je proglašena za najbolju o istoriji sporta u 2018. godini, podseća se i na predlog Splićana.
– Hajduk je predložio da se prekinuta utakmica protiv Crvene zvezde obeležavva kao godišnja komemoracija. Bilo je zamišljeno da se memorijalna utakmica igra uvk 4. maja i da se svaki put prekine u 41. minutu i 32. sekundi, kao one najtužnije nedelje u istoriji jugoslovenih naroda i narodnosti, kako bi se održao minut ćutanja – podseća Mils.
Planirano je da prihod od tog meča ide u Titov fond za školovanje i stipendije mladih radnika i njihov dece, a novi minut ćutanja održan je samo na ponovljenoj ligaškoj utakmici dva kluba, 17 dana kasnije.
Kasnije su igrači Dinama i Hajduka izašli na teren sa transparentom „Tito, to smo svi mi – Tito živi i živeće u našim srcima“, a nedelju dana posle, prva utakmica finala Kupa Maršala Tita bila je prilika za izražavanje žalosti.
Pre nego što su Dinamo i Zvezda utrčali na maksimirski teren, deca su na terenu telima ispisali parolu „Druže Tito mi ti se kunemo“, a drugi susret u Beogradu je bio obeležen sličnim spektaklom.
– Čak 50.000 ljudi na stadionu i milioni pred televizorima gledali su splet narodnih plesova iz svih republika i pokrajina. Kada su igrači be ekipe istrčali na teren, nosili su transparent sa sloganom „Tito će večno živeti u nama“ – piše Mils, inače profesor moderne evropske istorije u Noriču, a prenosi Telegraf.rs.
Dodaj komentar