Toliko priče o sreći. Toliko forsiranja sreće. Nikad više motivacijskih govornika koji nam ponavljaju smejte se, smejte se, vi ste kreatori sopstvene sreće, živite svoj san. A nikad više zabrinutih, smušenih ljudi koji se, manje ili više uspešno, batrgaju u svakodnevici. A ako ste srećni, uvek je tu neko da vam šapne „nemoj toliko da se raduješ, da ne čuje zlo“. Jesmo li mi to naučeni da ćutimo kada smo srećni, da se u sebi radujemo, da potiskujemo smeh, jer svuda unaokolo je toliko tužnih ljudi?

Kako stvari stoje kad je sreća u pitanju, da li se ćuti ili se glasno o njoj priča, i ima li je, odlučili smo da proverimo na ulici. Zanimalo nas je da li se sećaju kada su poslednji put bili srećni i zbog čega.

Kada sam dobio posao za stalno

Sreli smo ga na ulici. U radničkom odelu i sa gumenim rukavicama na rukama, čistio je metlom korovačom pikavce blizu Socijalnog. Rade Stanković ima 56 godina, rodom je iz Mostara, trenutno živi sa majkom u selu Gajdobra.

rade

-Odmah da ti kažem da sam neoženjen, ako te to zanima, počinje priču dok sedamo na mali stepenik u dubokom hladu.

Zanima me kada ste poslednji put bili srećni i zbog čega, kažem mu. Bez mnogo premišljanja i dubokih uzdaha, Rade rafalno odgovara:

U martu ove godine kada sam primljen u stalni radni odnos u JKP Komunalprojektu. Pre toga sam oko desetak godina radio u gajdobranskom Univerzalu i jedno vreme u Mesnoj zajednici. Takođe sam srećan i što mi je na 0,7 hektara zemlje rekordno rodila soja, ko nikad do sada, 3 tone po katastarskom jutru. Zarada je bila dobra!”, kaže Rade koji je 1993. godine otišao iz rodnog Mostara.

Žali što se nije oženio, jer da jeste, „deca bi već išla na fakultet“.

“Nisam se oženio, ali mislim da nije kasno, iako ima mnogo mlađih muškaraca od mene. Voleo bih da nađem dobru ženu, dobru domaćicu koja dobro kuva i ceni porodicu i ljubav. Imao sam u Mostaru devojku, al kad je buknuo rat, ona je ostala tamo, ja sam došao ovde, bila je druge nacionalnosti. A to nikad ne bi smelo da stane na put ljubavi, al eto, tako se desilo…”

Voleo bi kada bi se daće ukinule, i kada bi se sve pare koje se tada daju za pečenje, čorbe, salate usmerile u humane svrhe.

“Ne shvatam te ručkove posle ukopa pokojnika, mnogo se tu novca potroši koji bi bilo bolje da odvojimo za lečenje dece, za njihov život, evo, konkretno za malenu Mionu”, kaže Rade kome je srce puno kada nekome može da pomogne, na bilo koji način.

-A jel neće ova moja izjava meni napraviti problem na poslu ? pita dok uzima kolica i lagano kreće niz ulicu.

-Neće, ovo je Vaša priča o sreći.

Ogrubele smo kroz život

prodavacice

Miru Međed, Radu Radić i Golubicu Uglješić možete svaki dan videti u blizini pijace, čak i kad su nesnosne žege ili okrutni minus. Na kartonskim kutijama prodaju pamučni donji veš nabavljen u Pančevu. Bilo im je teško da se sete kada su poslednji put bile srećne, jer su, kako kažu, ogrubele kroz život i neprilike.

“Imali smo svoju kuću, a onda je u jednom mahu, sa Olujom, nestalo sve. Promenili smo trinaest kuća ko podstanari, trinaest tuđih kupatila, trinaest tuđih kuhinja, kreveta, zidova, da bismo se konačno četrnaesti put uselili u svoju kuću koju smo kupili na kredit. Dovijamo se da otplatimo visoke rate, i nije lako. Ne znam šta bih ti rekla kad sam bila srećna…eto, sinoć kad me je sin pozvao iz Kotora gde je otišao da pere sudove, a obrazovan, da bi zaradio i pomogao i nama”, priča šezdesetogodišnja Rada rodom iz Grmeča, koja uz sina ima i dve ćerke i jedno unuče.

“Zdravlje je na prvom mestu, da mogu ustati ujutru i doći ovde da radim, prodajem robu, to je sve”, kaže.

Mira je stigla 1958. sa Kozare. Ima 75 godina i srećna je kad može da u zdravlju složi robu na kutije i izgura radni dan, bez straha da će naći inspekcija koja će je oterati, ili ispisati kaznu.

Radila je 24 godine kao pomoćno osoblje u „Heroj Pinkiju“ u Palanci, a pre toga godinama u korpari.

“Imam penziju 15 hiljada dinara i sa tim ne mogu da platim ogrev za zimu i dažbine… Zato sam ovde, na ulici, radim da bih mogla da preživim. Imam dva sina i najsrećnija sam bila kada sam njih ženila. Odrasla sam kao siroče, gladna, žedna, bosa, bez oca, tako da ti ne mogu pričati o sreći u detinjstvu. Njihova ženidba mi je najsrećniji događaj u životu, kaže Mira koja je nekad verovala da će se u starosti odmarati, da će moći da živi, pa možda i u Banju ode od svoje penzije”

“Golubice, ko Vam je dao ime?”

“Otkud znam ko ga je dao”…kaže sitna žena u crnini, koja je nedavno sahranila muža sa kojim je bila 47 godina u braku.

Pitanje kad je poslednji put bila srećna ju je rasplakalo. Podizala je naočare da maramicom pokupi suze. Nije mogla mnogo da priča. Ima 67 godina i izbegla je iz Hrvatske. Živi sama kao podstanar i čeka muževu penziju od 12 hiljada dinara da bi preživljavala.

“Ne znam kad sam bila srećna. Ne sećam se. Sada sam srećna kada sam zdrava i mogu da dođem ovde da prodajem robu od 7 do 14 časova, kada se ne patim mnogo i kada me ne teraju odavde”, tiho kaže. Samoća je mnogo gadna stvar, dodaje.

Mama, daj mi nošu!

radislava

“Sva moja sreća je vezana za mog sina Obrada koji uskoro puni tri godine i mog supruga Miloša. Prognoze da ću postati majka bile su gotovo nemoguće. Pa, eto, čuda se ipak dešavaju i Obrad je naše voljeno čudo. Poslednji put sam bila srećna kada je tražio da piški, kada je tražio nošu, kada je počeo da spava celu noć. Takođe, bila sam srećna i kada sam pre tri meseca dobila posao i nadam se da ću vremenom tu uspeti da napredujem, koliko toliko. Radim u smenama, ali mi nije teško. Volim da sam u kontaktu sa ljudima i da se osećam produktivno”, kaže tridesetčetvorogodišnja Radislava Benić iz Čelareva.

“Sreća je i što imam bliske ljude sa kojima se svakodnevno vidim ili čujem i sa kojima se trudim da imam jedan dubok i smislen odnos. Sreća je i kada posle naporonog posla stignem kući i sa suprugom popijem kafu. Sreća je i kada se uveče šetamo svi zajedno do parka, pojedemo sladoled ili kokice. Ili kada odem sa Obradom na plažu. Pa čak i sama bar na sat vremena, to mi je potreban ventil. Sreća je kada znam da je sve u redu sa mojom sestrom i njenim sinom Lukom koji igra rukomet za mađarskog prvoligaša. Kada su oni srećni, ja sam srećna. Kada znam da mi je tata zadovoljan, kada smo svi zdravi. Sreća nisu krupne stvari, mada imati dobro zdravlje ponekad izgleda kao krupna i zahtevna želja, ali mala zadovoljstva tokom dana su najvažnija da bismo mirno i lepo živeli” kaže Obradova mama.

Zatvori glavu za gluposti, poješće te!

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here