Nije problem što si doneo kafu sa toplim, a tražila sam sa hladnim mlekom – svakome se desi da pogreši. Nikad ti u životu ne bih vratila tu kafu, jer znam da ide iz tvog džepa. Nije problem ni što čekam pola sata da me uslužiš, jer vidim da je gužva u lokalu, a vlasnik je tolika štekara da neće da plati još jednog radnika.
Problem je što mi se obraćaš kao da mi činiš uslugu, kao da treba da ti se izvinim što sam rešila da sednem tu i popijem kafu, piše Ljubica Krstić za portal Noizz.
Vidi, znam da ti je teško i da uopšte nije prijatno da po ceo dan budeš na nogama i trčkaraš oko ljudi koji ti viču „mali, daj račun“ i naručuju „ekspreso“. Razumem i da ti je nakon pola radnog dana poslednja stvar na umu da nabaciš osmeh i foliraš se da ti je drago što imaš još jednu mušteriju – najradije bi je oterao u tri lepe. Isti tako razumem i da si verovatno završio faks i da ovo radiš samo zato što nemaš šta drugi.
Ali, kako bih ti rekla, to ti je posao.
Znači, nije ti posao da mi stojiš nad glavom, premeštaš se s noge na nogu dok ja gledam meni, gledaš na sat ne bi li mi što očiglednije dao do znanja da žuriš i onda cokćeš kad pitam da li imate biljno mleko jer postim. To tako možeš da radiš kod kuće mami, tati i drugarima kad se nećkaju oće pivo-neće pivo uz gledane tekme, ali ne možeš na radnom mestu.
Kad si na poslu, a posao ti je takav da moraš da budeš u kontaktu sa ljudima i da budeš prijatan prema njima, onda takav i treba da budeš.
Daleko od toga da ja od tebe očekujem da lepršaš od lepog raspoloženja! Ali očekujem da mi kažeš „Dobar dan, izvolite“, a ne da samo staneš pored mog stopla i očekuješ da odmah kažeš šta želim da popijem. Očekujem da kažeš „izvolite“ kad mi doneseš piće, na šta ću ti ja reći „hvala“ – a ne da se praviš mutav sa stavom „evo ti na“.
Takođe očekujem i da ćeš mi na moje pitanje gde se nalazi toalet odgovoriti normalnim, uljudnim tonom „tu i tu“, a ne odmahnuti rukom u pravcu ka šanku, pa da se snađem sama.
I na kraju, kad tražim račun, očekujem da mi vratiš sve do poslednjeg dinara. Znači i siću – sve! A onda ću ja da odlučim da li ću i koliko bakšiša da ti ostavim. Ako si bio prijatan, normalan i ako sam popila tu kafu osećajući se kao kod kuće, prirodno je da ću osetiti potrebu da ti se zahvalim. I to valjano.
Ako, pak, odem kući srećna što više nikad ne moram da vidim tvoje nadrkano lice, normalno da ti neću ostaviti ni dinar.
Priznajem, bude mi svaki put krivo kad ne ostavim bakšiš, jer znam da radite za jako male pare i stvarno bih te svaki put častila baš lepo – kad bi samo imao toliko ljudskosti i profesionalnosti u sebi da mi kažeš „dobar dan“ i „doviđenja“ sa smeškom na licu.
Da, jeste mi žao što radiš kao konj za platu od koje ne može da se živi. Ali, druže, znam bar desetoro ljudi koji bi potrčali da rade taj posao i udarali nogama o dupe od sreće, jer ne mogu nikako da se zaposle. Čak ni u kafiću.
Jbg, takva je situacija da je svaki posao zlata vredan i svaki dinar znači. A tvoj dinar direktno zavisi od toga koliko ćeš ljubazan biti prema ljudima koji ti uđu u kafić. Razmisli o tome.
Zato, ne baš tako dragi konobaru, krajnje je vreme da skapiraš da tvoj posao podrazumeva, između ostalog, i da budeš ljubazan. Molim te, budi takav. I za moje i za tvoje dobro.
Dodaj komentar