PIŠE ALEKSANDAR KARIŠIK: Kojem se prikloniti carstvu?

Još od Slobodana Miloševića, vođe kojeg smo većinski iznedrili, koji nije mogao da ukapira da je Berlinski zid pao i umesto putem reformi, krenuo putem koji smo jedva preživeli, imamo problem da sami sebe pozicioniramo u odnosu na svet. A sad je teže no ikad. A potrebnije je nego ikad.

Znamo da nekog institucionalnog, javnog dijaloga na ovu i druge važne teme nema. Javni prostor je zasut emocionalno i interesno obojenim tezama. Propaganda radi punom parom. Koliko god bili beznačajni, neko se prilično trudi oko nas. Ruska strana je tu aktivnija, mada je možda to rezultat toga što je ne mali broj Srba fanatično rusofilski nastrojen i rado se i prilježno prihvataju toga da budu medij prenošenja ovih poruka. Jer znamo, danas je svaki čovek medij. Zbog dosta toga što u nastavku piše, znam da ću izazvati i ove što ne raspravljaju već vređaju i prete. Ali me to ne obeshrabruje u nadi da će o ovome moći da se razgovara razložno.

A međusobna, razložna razmena gledišta uz uvažavaje i slušanje oponenata je nešto što nam inače očajnički fali. Stvarno poznavanje sopstvene istorije, ne one selektivne, za dnevno političke potrebe, takođe. Dobar deo javnosti je prilično opterećen istorijom, mada se više radi o mitovima nego o istoriji. A mitovi se i grade na pažljivo odabranim podacima ili čak neistinama. Jedan od mitova jeste i taj da su nam Rusi braća. Istorija ne sme da bude teg ali može da bude korisna pomoć u izvlačenju pouka te pri planiranju i donošenju odluka.

I sam Makijaveli gradi i objašnjava mehanizme vladanja i na istorijskim primerima. Sun Cu takođe, recimo. I eto, imamo dva udžbenika i dalje aktuelna u rešavanju savremenih konflikata. Od individualnih pa do međudržavnih. Važno je imati kompletnu sliku i imati sposobnost uzročno-posledičnog razmišljanja kako bi se mogli izvući odgovarajući zaključci. Probao bih onda da doprinesem stvaranju cele slike i izvlačenju pravih zaključaka.

Imam utisak da kod nas postoji, skoro konsenzus, da je ono što bi smo zvali „Zapad“(kako ću u daljem tekstu zvati države okupljene u NATO i EU), licemeran i iako lepo upakovan, dosta siledžijski nastrojen. I sam sam pre više od deset godina napisao da će presedan oko Kosova kad tad da prouzrokuje neki karambol u svetu. Sa druge strane, puno sveta ovde je ubeđeno da su nam Rusi braća.

E sad, da ne idealizujem nikoga, po svim parametrima, taj Zapad i ako i nije slobodan, daleko je slobodniji od Rusije. I uspešniji. Neću reći ništa novo ako napišem da mnogi koji se kunu u Rusiju šalju svoju decu na taj zapad. Videli smo skoro, jedna profesionalna zagovornica interesa Rusije je poslala ćerku u Pariz. Kao majku je razumem, kao neko ko je takođe roditelj a ni „onako čovečanski“ o svemu tome ne mogu da imam dobro mišljenje. Moja deca će da žive ovde po ruskom modelu, tvoja u Parizu i da ti verujem? Trt! Ali dobro, da se vratimo na temu.

Doživeli smo mnogi tu 1999.  To bombardovanje je sveže u sećanju svih koji smo ga lično doživeli. E sad, istorija Srbije i njeni međunarodni odnosi ne počinju 1999. Ne počinju ni onda kada nam je i Rusija uvela sankcije na primer. Postoje činjenice i događaji koje nismo lično doživeli a koje su naši preci trpeli, čije posledice i mi danas osećamo. I važno je da ih lično nekako doživimo, koliko je to moguće, kao i to zločinačko bombardovanje 1999. E zato da bi se u glavama pa i emocijama poređali tako da iz svega ovoga izađemo makar sa najmanje moguće štete. Pod uslovom da ne počnu da se stiskaju crveni dugmići naravno, pupupu, daleko bilo.

Već smo konstatovali da oko karaktera Zapada generalno nema puno spora. Zato ću se više baviti onim gde spora ima i to prilično. I to onako kako nam i priliči, žučno, emotivno sa čak priličnom dozom mržnje. Bombardovanje nije bilo u redu i sa pravom smo ljuti. Dočim stotine silovanih žena, dobrim delom Srpkinja (meni nacionalnost žrtve nije važna ali jeste često baš ovim najglasnijim zagovornicima bratstva sa Rusijom), ubijenih nedužnih ljudi i opljačkanih i rasturenih domova 1944. nije greh koji se pamti. Mnogi će reći da to nisu bili Rusi nego komunisti ili oni rasističkije nastrojeni će dodati da su to bili azijati u Crvenoj armiji. Svedočanstva to baš ne potvrđuju a odatle i onaj vic o Lali, kako se prave Kozaci. U osobađanju Jugoslavije učestvovali su Rusi ali su silovali komunisti i Čerkezi, jelte.

Tu je zgodno osvrnuti se na još jednu čudnu pojavu, karakterističnu samo za naš javni diskurs – bombardovanja Beograda. Od nacionalističkog korpusa ćete često čuti zgražavanje nad savezničkim bombardovanjima 1944. a skoro nikada o 1941. U oba su ginuli civili i pričinjena je nemerljiva materijalna šteta. Ali postoji ogromna razlika – Nemci su bombardovali glavni grad jedne suverene države. Uz posebno naređenje da se uništi Narodna biblioteka. Saveznici su bombardovali okupiranu teritoriju od strane nacističke Nemačke. Nacisti su nas bombardovali zato što smo mi tu. Saveznici su nas bombardovali zato što su Nemci bili tu.

A to je mala maca kako su recimo preoravali Francusku tokom Drugog svetskog rata, pa ipak, teško ćete naći Francuza koji to osuđuje kao zločin. Mislim da ova anomalija spada u naše specifičnosti. Uostalom, poznato je da su Kaćuše koje su učestvovale u oslobađanju Jugoslavije toliko precizne da su pogađale tačno prozor gde se krio nemački snajperista.

Čujem i čitam komentare da to nije bila ta Rusija, nego ona izopačena komunizmom. Važi, pa da vidimo, šta nam to istorija pripoveda o odnosima Srbije i carske Rusije kojoj je ova današnja navodno bliža. Da počnemo od Rusko Turskog rata. Godinu dana nakon rata koji je Srbija od Turske izgubila, 1877. godine na nagovor Rusije ponovo kreće u vojni sukob i ovaj put zauzima Niš, Pirot, Leskovac i Vranje. Rusija je pobedila u tom ratu i diktirala uslove mira nazvanog po mestu San Stefano nadomak Carigrada a koji je zauzela Ruska vojska. Kako je Rusija izdiktrala uslove mira? Da vidimo šta je izdejstvovala za svog saveznika Srbiju. Evo ovo – Srbija je imala da Leskovac, Vranje i Pirot ustupi Bugarskoj a ostao nam je samo Niš. Da dobro ste pročitali.

No, najbolje da citiram Slobodana Jovanovića na tu temu: “Mi koji smo vodili dva rata, jedan po želji neslužbene, a drugi po želji službene Rusije, imali smo da ostanemo mala Srbija. Bugari, koje ni mi ni Rusi nismo mogli pokrenuti na ustanak, imali su da postanu velika Bugarska.“ Na proteste srpske vlade upućene Petrogradu odgovoreno je sledeće: „Najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski, a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskim.“

Sticaj okolnosti je bio takav da druge velike sile, pre svega Engleska i Austrougarska nisu bile srećne širenjem uticaja Rusije na Balkanu. Međunarodne okolnosti su bile takve da Rusija i nije mogla potpisati trajni već samo preliminarni mir sa Turskom i ostale velike sile morale su tek da potvrde. Bilo je jasno da će sve morati da se reši na nekom kongresu koji se i održao u Berlinu 1878. na kome je Srbija definitivno postala međunarodno priznata država. Uprkos zajedničkom protivljenju Turske i Rusije. Da, tako je. I još je dobila nazad Pirot i Vranje. A to nam isposlovali ni manje ni više Austrijanci.

Srbija je ipak polagala pravo i na Bosnu i Hercegovinu ali je predstavnik Rusije grof Šuvalov ubedio našeg ministra spoljnih poslova Jovana Ristića da ne preduzima „ništa protivno volji Austrogarske“ jer je ovo eto samo privremeno i da kad dođe čas, Rusija će, najkasnije za petnaest godina, morati da se razračuna sa Austrougarskom. Ta su obećanja ponovljena i Aleksandra Obrenoviću, Pašiću i Ristiću i od strane cara Aleksandra III prilikom posete Rusiji. I prošlo je više od petnaest godina ali je ipak došao taj čas da Rusija održi obećanje – izbila je aneksiona kriza. I šta mislite ko je Austrougarskoj prvi priznao pravo na aneksiju Bosne i Hercegovine? Ma nije valjda Rusija?

Tako nekako ispada da Rusi nisu propuštali priliku da nas preveslaju. Ponosimo se Sretenjskim ustavom? I treba da se ponosimo. Ali trajao je svega 55 dana i pod pritiskom nekih stranih sila ukinut. Nije moguće su se reči reči Ruskog poslanika „Srbija je u bezdan propala zbog Francusko-Švajcarske konstitucije“ poklopile sa turskim da je Sretenjski ustav „zarazitelska konstitucija“.

Ima ovakvih primera i od pre navedenih događaja i kasnije, neki će se ovde još spomenuti ali mislim da je pametnom dosta. Dakle, Rusi nam nisu braća! Niko nam nije „braća“. Ni Rusima ni nikome ne dugujemo ništa. Samo sebi. I sad, sve ovo zaboravite. Ovo je napisano samo da se razveje mit o odnosima Srbije i Rusije. Nikoga ja ne mrzim, samo moramo biti svesni da u međunarodnim odnosima ne postoje prijatelji već samo interesi. Ova maksima se pripisuje Čerčilu i videli smo da je se drže svi. Što je potpuno razumljivo. Osim kanda nas. Što je potpuno nerazumljivo.

Sada ću preći na teren nagađanja i pokušaću na osnovu dostupnih informacija i sopstvene, uvek upitne sposobnosti zaključivanja, da napišem i obrazložim šta ja kao mali Đokica mislim da treba da radimo. Meni nije sporno da li će se ovo završiti porazom Rusije. Uz nadu da će Putinu dati častan izlaz iz ovoga, kako ne bi bio sateran toliko da počne da pritiska crvene dugmiće. Iz minuta u minut se menjaju stvari na terenu, bar naizgled. Poslednja pristigla je ta da je Putin navodno stavio u kućni pritvor nekoliko visokih rukovodilaca FSB-a. Što ako je tačno, potvrđuje teorije onih koji tvrde da se Putin zaleteo na osnovu pogrešnih premisa da će sa Ukrajinom putem blickriga završiti stvar, staviti svet pred svršen čin i imati dobru pregovaračku poziciju.

Ali ove brzomenjajuće vesti su manje više. Treba sagledati kako globalno stvari stoje. A stvari stoje tako da Rusija ne može ekonomski da podnese dugoročan sukob sa Zapadom. Ni uz pomoć Kine ako Kina uopšte ima nameru da pomaže Rusiji osim toliko da će nastaviti trgovinsku razmenu sa ovom zemljom. Ni Indija, ni Iran. I svi oni zajdno ne mogu ekonomski da izdrže konfrontaciju sa zapadom. U domenu je spekulacija da li to uopšte žele. Pomešani signali se šalju, ne baš jasni, sa te strane koja bi imala ikakav potencijal da se suprotstave zemljama zapada koje su pokazale zapanjujuće jedinstvo kada je odnos prema ruskom ratnom pohodu u Ukrajini reč.

I retorika zapada je prilično jasna. Stvari su se zaoštrile do te mere da postoji spremnost da se plati svaka cena da se Putin baci na kolena. Ako treba i smrzavaće se i kako rekoše, nikada više samo ekonomski interesi neće biti reper u građenju odnosa sa Rusijom.

Mi smo naravno u zavisnom odnosu i prema jednima i prema drugima. Zašto baš u ovoj meri, to neka se zamisle sve vlasti od 2000. pa naovamo. No, bilo kako bilo, prilično smo između čekića i nakovnja. Ako uvedemo sankcije Rusiji, smrzavaćemo se. Ako ne uvedemo, pomrećemo od gladi. E sad, kako stvari stoje, zbog Putinove avanture, moguće je da ćemo se smrzavati svakako jer i ako i bude gasa, pitanje je hoćemo li imati para da ga plaćamo. Takođe, ukoliko nam EU uskrati podršku, za par meseci neće biti u radnji ni igla i konac da se kupe. Možda sam malko preterao ali ne puno. Proverite. Nekako se čini manje zlo ako nema samo gasa, sa svim teškim posledicama koje idu uz to nego da nema ničeg drugog.

Dalje, moramo biti svesni da smo okruženi zemljama EU i NATO. U slučaju nekog vojnog sugoba, Putin i pre agresije na Ukrajinu ne bi mogao da nam pošalje ni one akomulatore za avione. Sve i kad bi hteo, jer videli smo, sa Rusijom se kad je pomoć nama u pitanju, nikada ne zna. One države koje nam nisu naklonjene ili bar postoji latentna sklonost ka politici uperenoj protiv Srbije već stvaraju narativ da smo mi učesnici rata u Ukrajini, otprilike kao da se borimo uz Ruse tamo. Evo, obratite samo pažnju na Milanovićeve skore izjave ili šta piše Petrit Selimi. U okolnim zemljama, dokazano razmišljaju više unapred i strateškije nego mi.

Nije daleko od pameti pomisliti kako će im se situacija u svetu kombinovana sa našom neodlučnošću da kad se stvari nameste stvoriti pogodnu atmosferu da se nešto malo štrpne od nas. U najboljem slučaju. Mislite da je nemougće? Mislite li sad posle ovog što se trenutno dešava išta nemoguće? Pa kako bi se mi onda od toga odbranili? Neutralnošću? Jasno je da je trenutak kada toga više nema. Ni Švajcarska više nije neutralna. Ako oni sebi to ne mogu da priušte, kako možemo mi?

Jedini moguć put, kako mi se čini je taj da se potpuno, bezrezervno priklonimo EU i otvoreno, bez zazora krenemo ka članstvu. Pa i prema NATO, koliko god nam gadno zvučalo. U suprotnom, pa, stvari se razvijaju tako da bi to moglo da vodi čak i našem nestanku. Jasno je da dilema iz naslova nije ona kneza Lazara. Ono je bilo mnogo lakše. Ova su oba carstva zemaljska. A opet, od izbora može da nam i opstanak zavisi.

Koliko god ne mislio dobro o našim vlastima, moram reći da donekle razumem te pokušaje, čak na momente i vešte, da cinculiraju i da što duže odlože definitivno zauizimanje strane. Treba uzeti u obzir i teško prognoziranje koliko će ovo sve da traje. Šta ako zauzmemo stav, opredelimo se za stranu a ovo se daj Bože završi za par meseci ili kraće? Međutim, živimo u danima kada se istorija ubrzava do brzine svetlosti. Sve je bliže taj čas kada će biti „dža ili bu“.

Liberali u Evropskom parlamentu već traže da se sa nama zamrznu pregovori o prisupanju. I onda treba da se rukovodimo isključivo onim što nam je interes, pa bilo to i uvođenje sankcija Rusiji ako ćemo zbog toga iz svega ovog da izađemo makar manje loše. Ako ne i bolje. I nikoga ni zbog kakvog duga, prema bilo kome, stvarnog ili izmišljenog ne treba da grize savest. I Rusija bi trebala to da razume. Oni to nama rade još od Prvog srpskog ustanka.