Zoran Gaši je književnik i slikar koji živi i radi u Novom Sadu. Rođen je u Skoplju, studirao je orijentalnu filologiju i jugoslovensku književnost, a diplomirao je teologiju. Piše poeziju, radio drame, esejistiku i likovnu kritiku. Slikarstvom se bavi dugi niz godina, a svoja dela je objavljivao pod 14 različitih pseudonima. Nije izlagao na grupnim izložbama. Njegove slike su zastupljene u privatnim kolekcijama u SAD, Belgiji, Švedskoj, Italiji, Nemačkoj i Danskoj.
Kada ste shvatili da su književnost i slikarstvo vaši životni pozivi?
Ne prerano, možda mnogo kasnije nego što bi bilo poželjno. Onda kada sam počeo svesno da tumačim gestove, simbole, boje, bljeskove, rečenicu, svaki taj prasak značenja. I nije na tome ostalo, prelazio sam sa lakoćom iz sadašnjeg u onostrano. Shvatio sam da su književnost i likovna umetnost dobri katalizatori za promenu, odnosno lako menjanje ove nametnute stvarnosti. Sada već i nisam siguran.
Kakvi su bili počeci u bavljenju slikarstvom?
Teški i neuobičajeni za jednog slikara. Dugo sam radio na radiju, novinama i televiziji kao likovni kritičar, a onda neprirodnim spletom životnih okolnosti skliznuo u ovu vrstu tuge. Ja ne bih lamentirao nad njom izdvojeno. Za mene je umetnost, pa tako i književnost i likovna umetnost, alatka za sadržajno samoubistvo na rate.
Koliko je teško baviti se umetnošću danas u Srbiji?
Sa materijalne strane teško je onoliko koliko i svakim drugim poslom u Srbiji, sem politike. Ali umetnost je nešto sasvim drugo. Od umetnosti se uvek teško živelo. Ti svesno prihvataš rizik da te(se)izmanipulišu(eš), da prodaš, na ovakav ili onakav način, Božiji dar koji poseduješ. Rasfućkaš ga ili umnožiš sa ljubavlju.
Šta biste izdvojili kao najveći uspeh u svojoj književnoj i slikarskoj karijeri?
Uspeo sam da iskontrolišem svoju nevidljivost. Prikazujem se samo onima koji žele da me vide, razgovaraju ili nauče nešto o tom skrivanju. U jednom sam časopisu pre mnogo godina izjavio, citiram sebe: „Ja sam zmija koja se ujeda ne bi li protivotrov moga tela i duše bio nekome od koristi“. Pa eto, zagrizite, nazdravlje vam bilo.
Imate li neke književne i slikarske uzore?
Naravno da imam, ne može da se stvoriti nešto ni iz čega. Uzori su uvek bitni, a ponekad i presudni u koncipiranju, sužavanju umetničke vizure. To su zgusnuta iskustva. Takva iskustva čovek treba da prepozna i neguje. To su sve autori (gle!) iz naše novosadske sredine, autori koje viđamo ili smo ih do juče sretali na novosadskim ulicama – Aleksandar Tišma, Pavle Ugrinov, Rade Tomić, ali po najpre Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Judita Šalgo, Oto Tolnaji, Laslo Kerekeš, među kolekcionarima – Rajko Mamuzić, slikarima – Boško Petrović, Ankica Oprešnik ili Milan Stanojev.
Gde pronalazite inspiraciju za svoja dela?
Nisam uvek siguran u inspiraciju. Ona je skrivena ili prevrtljiva ili nevidljiva. Kada to kažem govorim o svom stanju da započnem jedno, a završim drugo. To vam je strah od detekcije ovog strašnog svakodnevlja u kome još od 17. veka zemlja više nije centar svemira.
Koja vam je do sada neostvarena želja u profesionalnoj karijeri?
Da uradim idealnu sliku i prestanem da multipliciram svoju nemoć pred samim sobom. Ljubio bih tada u usta, iz ljubavi i od sreće, svakog ko bi mi dozvolio.
Dodaj komentar