Ljubav i vernost koju vam pas može pružiti nemerljiva je ljudskim standardima. Kada pas zavoli, ta ljubav je osuđena na večnost i nju ni smrt rastaviti ne može.
Svi smo gledali čuveni film „Hačiko“ i makar po koju suzu pustili kada se Ričard Gir jednoga dana nije vratio kući vozom u svoje standarno vreme. Dešavaju se i do nas dolaze priče o psima koji čekaju gazdu da se vrati sa puta bez povratka ili čak dolaze na grobno mesto i tu ležeći u tišini boluju zbog smrti omiljene im osobe.
Primer iz hrvatskog mesta Vodnjan malo je drugačiji. Hačiko iz ovog kraja zapravo je ženka i zove se Lady (Lejdi), a njena odanost i ljubav prema jednom čoveku dospela je i u Jutarnji list.
Marijan Kancijanić staratelj je ovom predivnom psu. Kaže da je Lejdi od trenutka kada je pridodata porodici postala omiljen mezimac. Njena najveća ljubav, međutim, bio je komšija Salko iz susedne ulice.
Zašto, niko ne zna, no njih dvoje su se beskrajno voleli. Njegova je kuća udaljena oko 80 metara, u paralelnoj ulici. Dovoljno blizu da svaki dan ode do njega. Takvu ljubav svet još nije video.
– Svako jutro ga je pratila u vrt i trgovinu na sat-dva. Jednako tako poslepodne. Imali su svoj tajming. Ako se ne bi pojavila jedan dan , jer bi bila s nama u maslinjacima, obavezno je on te večeri ili sledeće jutro dolazio pitati je li dobro. Isto tako, kada bi došla s nama kući, odšetala bi makar na koju minutu videti ga ili barem ponjušiti ispred Salkove kuće. Ne znam tačno zašto, valjda da vidi je li on dobro, jer je bio bubrežni bolesnik – priča Marijan.
Kad je nastradala pod točkovima automobila, pa je par dana nije bilo jer se kući oporavljala, Salko je dolazio u posetu. Plakao je, zabrinut za malenu, a njoj bi repić počeo raditi kao lud kad bi ga videla. Sigurno ju je sve bolelo, ali kad bi njega videla, sve je bilo malo bolje.
– Nije to dugo trajalo. Oko godinu i po nakon što su se povezali, Salko je preminuo. Kako je on otišao, s njim je nestao i deo njenog duha. Bilo je to pre pune četiri godine. Od tada do danas, svaki dan ujutro i poslepodne, Lady uporno čeka ispred Salkovih vrata – pojašnjava Marijan.
I eto, dan danas, svaki dan, bez obzira na kišu, sunce ili sneg, Lady dva ili tri puta dnevno, u samo njoj znano doba, zavisno od godišnjeg doba, odlazi do Salkove kuće. Legne na pločnik, s glavom okrenutom prema ulazu, setnog pogleda uperenog u vrata i čeka da se on pojavi. Nema veze što se nije pojavio četiri godine, vreme je ionako ljudski izum i psima ne znači ništa.
Razume ona da je sunce puno puta izašlo i zašlo otkako joj prijatelja nema, ali ona zna da će se vratiti. Jednom će Lady doći do vrata, a on će joj otvoriti, zagrliti je, dati joj fin keks i onda će njih dvoje, zajedno, polako krenuti do radnje, kroz svoje omiljene ulice, pričajući.
Salko će joj reći šta ga muči, a ona će ga razumeti na svoj pseći način. I biće kao nekad. Jedan čovek i jedan pas, neko vreme van ljudskog poimanja, pronalazak srodnih duša u ovom ogromnom svemiru.
– Znam da se nada da će barem još jednom videti čoveka koji ju je vodio svuda sa sobom, delio obroke s njom, pričao s njom…
Pokojni Salko je zadužio suprugu da doživotno brine o Lady. Na samrtnoj je postelji pitao: „Je l’ dolazi Lady?“.
Nekoliko puta, kada bismo se sreli na mom kućnom pragu, voleo je čuti stihove pesme Dina Dvornika iz Balade o Šarku:
– Jer čovik je čovik, a pas je pas, za svih to vridi, ma ne i za nas… – zaključuje Marijan.
10 najpotresnijih i najdirljivijih priča o psećoj odanosti koje će vam istopiti srca
Dodaj komentar