Pisala sam o ženi kojoj je muž obećao da će biti verni pas, ali je vremenom postao varljivi ker.
Dok to nije shvatila, pa i malo nakon toga, ponašala se prema njemu krajnje brižno, kuvala mu uredno ručak na koji nije stizao, pravila toplu kupku da odmori napeto telo, izuvala cipele sa umornih nogu, radila je sve ono što je smatrala da će joj sačuvati brak.
On bi seo u fotelju, ona bi kleknula na tepih i lagano mu svlačila jednu, pa drugu sa stopala. Pažljivo, da ne povredi dodatno već izmorene noge.
…
Nakon tog teksta javilo se nekoliko žena koje su u komentarima napisale da je ona paćenica. I neviđena glupača. Njima je to neshvatljivo jer je 21. vek.
Kada smo kod veka u kom živimo, reći ću vam, dugo sam u novinarstvu, svašta sam čitala i o svemu pisala, da još uvek postoje žene koje mužu izuvaju cipele, jer ih on pruža ka njima.
Koje mužu postavljaju ručak kad god da stigne iz kurvanja.
Koje hodaju na prstima, terajući i decu da rade isto, dok on popodne spava.
Koje mu ćute na uvrede.
Koje mu daju telo i kad im je najmanje do njega u sebi.
Koje ne smeju da mu odgovore.
Koje ga se plaše.
Koje troše samo onoliko novca koliko im pruži.
Koje se kreću samo onuda i onoliko dugo koliko on odredi.
Koje nose kuću, celu ogromnu kuću na svojim leđima dok se on kocka. Ili pije. Ili kurva.
Koje piju bensedine, jer samo tako mogu lakše sa njim.
Koje trpe udarce. I po koju pljuvačku u lice.
Koje trpe njegove sumnje „Kurvetino jedna!“
Koje sede u kući, dok je on napolju.
Koje na svoje telo oblače samo ono što on smatra prikladnim.
Koje se ne šminkaju, jer on to ne voli.
Koje ne pričaju sa drugim muškarcima.
Koje se ne smeju u blizini drugih muškaraca.
Koje traže dozvolu, za sve.
Koje nemaju snove. Hej, šta je to?
Hej, šta su snovi?
…
Žene koje su je nazvale paćenicom i glupačom, iako je ne poznaju, su očigledno u divnom braku, dobro je. Verovatno im muž pomaže u svemu, dobro je. Verovatno su tim koji poslove ne deli na muške i ženske, već funkcionišu kao jedno za dobrobit porodice.
Ali, ali, ali…
Golema priča o oslobođenosti žena od patrijarhata, tradicionalnih vrednosti i njihovoj narasloj samosvesti ne znači da ovakvi odnosi, ja gazda, ti rob, ne postoje.
Nažalost.
I ponekad nije lako otići iz svega, posebno ako je ta neka potlačena žena odrastala u sličnoj porodici sa autoritativnim ocem. Ako ne zna za drugačije. Ako misli da je to njeno normalno. Ako se do kosti plaši. Ako se umrsila i sad ne zna kako iz mreže. Ako je grubo ucenjuje, ili joj preti. Ako misli da se poštovanje mužu pokazuje davanjem tela kad god on poželi ili toplog paprikaša u ponoć, jer tad je stigao. Ako veruje da se brak čuva primanjem udaraca, mentalnih i fizičkih.
…
Možemo mi da trubimo o feminizmu, ali ovo se još uvek dešava, opstaje, i nije za podsmevanje, niti za teške uvrede.
Ljudi su skloni da iz svoje zone komfora olako komentarišu tuđe živote. Oni bi to odmah presekli. Oni bi sa torbom na ulicu. Oni bi ga prijavili. Oni bi sve, samo ne kao ona “paćenica i glupača”, a ne znaju da ženi koja ne zna za drugačije, koja je preplašena, patrijarhalno odgojena, otići predstavlja strah veći od bilo čega.
Zato, pomozi, ako možeš, ali ne osuđuj. Ponekad prođu godine trpljenja, nažalost, dok žena ne preseče i uprkos strahu pobegne. Crna hronika nam pokazuju kako su neke žene prolazile nakon prijave muža, udalje ga, on se ipak približi i ubije je. Nisu stvari tako jednostavne da bi tek tako nekom rekli “paćenice”.
Mora da se radi na osnaživanju žena, kontinuirano, svakodnevno da bi shvatile da niko nije dužan da zbog bilo čega ili koga ostaje u lošem braku. Da su slobodna bića, a ne robovi. Da ne moraju bilo šta od onoga što im se nametalo, u šta su ubeđivane da je dobro za porodicu, ako one nose kamen u stomaku. Da rešenje postoji, uvek postoji.
Dug je to proces u kom osuđivanje i vređanje najmanje mogu da pomognu.
Dodaj komentar