Švajcarska nam zavidi na uspehu i Vučiću, šalju pozdrave, s ljubavlju

Ambasadi Srbije, predsedniku i premijeru Srbije,

Poštovani,
Sedim u svojoj vikendici na obali dosadnog, ciriškog jezera i plačem.
Voda je tako monotona, bistra i plava. Čuje se lepet krila nekih dosadnih ptica, u daljini vidim zelene vrhove planina a u duši jad i čemer.

Razmišljam, šta sam zgrešila da se rodim u ovoj užasnoj zemlji?
Zemlji časovnika, čokolade i banaka (da ne pominjem Federera).

Prvo, ne mogu da celom svetu nabijam na nos naše junake, jer ih nema. Nema slavnih kraljeva, vojeva, nema na čistoj švajcarskoj zemlji grobova o koje se saplićem, ni ruševina od nedavnog bombardovanja. Baka mi nikada nije pričala o tome kako su jeli zelje i šaku brašna dnevno, dok su čekali da deda bez jedne ruke izgubljene u ratu dođe iz nadnice.

Majka i otac nikada nisu radili za džak para koje ništa ne vrede, već za mali broj novčanica koje vrede mnogo. Ne znam za radost zimskih jutara kada cela porodica u pet doručkuje uštipke i džem pre dvanaestočasovnog isključenja struje. Nikada na putu od škole do kuće nisam videla ubijenog, čak ni ranjenog mafijaša, nisam čekala da mi dečko dođe iz rata, nisam išla da demonstracije tokom fakulteta, nisam ništa…

Samo sam uživala, putovala, učila a pravi život je prolazio pored mene.
Suprug je profesor u srednjoj školi, ja sam lekarka.
Deca studiraju, ne znam koliko ćemo moći još da izdržimo ovaj užas.

Najgore, nismo ni shvatali koliko smo nesrećni dok iz vaše divne zemlje nije došla porodica koja nam je otvorila oči. Gledamo sa njima vaše nacionalne televizije a seme zavisti i čežnje buja u nama.
Zašto mi nismo ekonomski tigar?
Zašto nemamo 10 vakcina za COVID?

Zašto u ovom glupom ciriškom jezeru nema onih veselih plastičnih flaša i veš mašina kao po vašim jezerima?
Šta će nam potoci koji jure niz padine brda kada lepo mogu da u cevima daju ono za šta su stvoreni-struju.

Zašto su sve banke naše, zašto ih nismo prodali strancima i tako zaradili? Zašto cela Srbija ima problem sa kreditima u CHF valuti, a mi, iako je to naša nacionalna valuta nemamo?

Zašto ne možemo da privučemo strane investitore i velike kompanije poput „Rio Tinta“ da malo rudare po našim Alpima i spase nas ovih dosadnih skijaša?

Zašto nemamo vrsne političare poput vas, koji će nas držati u neizvesnosti, vikati na nas kad smo nevaljali a tešiti nas kada nam je teško i davati nam novac ako glasamo za njih?

Grozno je kada ne znaš ime ministra za zdravstvo, jer odeš u bolnicu i imaš sve. Nema neizvesnosti, ni patnje koju bolest donosi.
Ja, kao lekar ne mogu da se izvučem na pacijenta i zakažem mu pregled za dva meseca.
Kako onda da očekujem da će me taj pacijent poštovati?

Moj suprug učenike može da ocenjuje samo na osnovu znanja, nema direktora da mu naredi kome da progleda kroz prste.
U čemu je čar?
Magija?
Nema je.

Spasite nas, gospodo.
Želimo da se preselimo u vašu divnu zemlju.

Da nam svaki dan počne tako što ćemo tražiti autobusku stanicu, a da se završi tako što ćemo se svađati sa učesnicima rialiti programa.
Želimo da vidimo kako izgledaju šalteri opština, komunalnih preduzeća, poreskih organa.
Želimo da se u redovima upoznajemo sa našim novim sugrađanima uz tradicionalni srpski pozdrav: „Jebem ti mater“.

Najviše od svega želimo predsednika koji će nam svakoga dana pričati šta da radimo, mislimo i ko hoće da ga ubije.
Razmotrite našu molbu.
Nadamo se pozitivnom odgovoru.

Ps.
Dodaćemo ić na prezime.

Autor: Aleksandra Ćurčić