Smrt je neminovna i sve nas naposletku čeka. Neminovno je i da kada nam ode neko trag na duši ostane dubok ožiljak. On nikada ne zaceli, s godinama je možda samo manje vidljiv.
Dirljiv tekst o gubitku majke koji vam prenosimo u celost napisala je Suzana Bogdanović na blogu Sav taj život.
Moja majka je volela ukrase. Od stakla, porcelana, keramike, velike, male, one sasvim sitne, u raznim bojama. Imalo je uvek mesta u njenom domu za sve figure petlića, srna, čak i kengura, čuvara uspomena iz daleke Australije u kojoj je provela nekoliko godina.
Čuvala ih je brižno, svaki je imao svoje mesto na polici i neku posebnu priču. Mi smo polako svi odlazili iz kuće, a ona je čuvala sve naše lutke i gumene igračke.
Volela je i cveće i negovala ga. Lozice raznih vrsta, začinsko bilje, muškatle, od toga jednu njene majke, koja je opstajala godinama, Lepog Jovu, zimske i letnje ruže…
Moja majka je stalno nekud žurila. Iako u penziji, sve više je podsećala na ženu u najboljim godinama, koja se trudi da muž i deca budu siti, a kuća čista, kao da će svakog momenta banuti kontrola.
Volela je ručne radove, heklala je šustikle, zavese, plela nam popke, prsluke, šalove, kape. Mi smo se razmaženo „izmišljali“, tražili posebne boje, modele, mrštili se ako nam nije po želji, a ona je s puno ljubavi parala i ispravljala.
Moja je majka volela kad u kuću svrate gosti, putnici namernici, rođaci, deca. Svakom od njih se jednako radovala, uvek imala spremne kolače, domaći sok od višnje, kafu i za poslati džem od šipka, koji je zajedno sa ocem pravila.
Volela je ukrasne perle, minđuše u kompletu sa njima,skromnu garderobu i cipele.Kosu je farbala u plavo, bez frizera pravila frizuru, veštim pokretima se šišala i uvijala lokne.
Moja majka nije volela da nas ljubi i grli, više je volela pažnjom da pokaže ljubav. Znala je da se naljuti, znala i da se razljuti, da kritikuje i hvali.
Otišla je jedanaestog dana, jedanaestog meseca, dok su se smenjivali dan i noć. Znala je unazad dva meseca da dolazi taj dan. Rekla je da pozdravim sve i kažem im hvala i izvini. Ostala su pisma koja je napisala poslednjeg dana, tople reči koje tope srce. Ostala je puna kuća ukrasa koje je godinama sakupljala, jeftine stvari kojima je ona utkala vrednost i dušu. Ostale su pletene čarape, šalovi za mnoge sledeće zime, u dvorištu začinsko bilje koje će se probuditi i ovog proleća, zalihe džema od šipka ceđenog njenim rukama, perle i minđuše. Ostale su naše lutke i gumene igračke da nas sete na dane u kojima smo u našem domu nalazili utočište.
Nedostaje mi kad mi se plače, da podelimo tugu. Nedostaje mi da joj javim lepu vest, pa da radost dupliramo… Nedostaje da me iznenadi ručkom, sređenom kućom i palačinkama. I da me kritikuje, nedostaje… Da me naljuti, a i ja nju, pa da se durimo neko vreme…
Moja majka je bila obična žena. Volela je na svoj jednostavan način. Hrabro je otišla, znajući gde ide. Nadam se da je sada na lepšem mestu, da je okružena cvećem koje je tako mnogo volela. Nama je ostavila sve ono što je godinama čuvala, da pored ljubavi, koja nema oblik, bude trag da bila je tu i večita veza sa prošlim vremenima.
Dodaj komentar