Kada vršnjačko nasilje eskalira, a škola i nadležni zakažu i ne reše konflikt, dešava se ono što je zadesilo porodicu Šešlija iz Stepojevca. U takvim situacijama roditelji su primorani da uzmu pravdu u svoje ruke, problem dobija nove razmere, pa i žrtva i nasilnik loše završavaju.
Dvanaestogodišnji Ognjen, po rečima njegove tetke Tanje Milićević, bio je tri godine meta vršnjaka I., iz petog razreda u OŠ „Vuk Karadžić“ u Stepojevcu.
„Došao je krvav“
– Bilo je svega, od cepanja svezaka i polivanja knjiga vodom, do fizičkih nasrtaja. U dva navrata I. ga je udario u međunožje, poslednji put preteći „prosuću ti seme“. Nekoliko puta smo išli u školu, ali škola ne dozvoljava da se pomene reč „vršnjačko nasilje“. I ko zna dokle bi išlo da pre nedelju dana Ognjen nije došao krvav. U školi su to pokušali da predstave kao da se sapleo o koleno dečaka I. i pao. Ognjenu su obrisali krv sa lica, ali je trag ostao na majici. Kada ga je video, otac je poludeo i izgubio kontrolu – priča Tanja.
Ognjenov otac Srđan poslao je nekoliko pretećih poruka razrednom starešini na račun I. (tipa „krv za krv“) i poleteo kolima da nađe napadača. Neko vreme je za njim vozio i pretio mu, dok uplašeni petak nije uleteo u jednu kuću, a vlasnici pozvali policiju.
Srđan je uhapšen i trenutno se nalazi u pritvoru, u Centralnom zatvoru. U ceo slučaj uključeni su policija, školski tim za borbu protiv nasilja, Centar za socijalni rad…
– Srđan je u afektu napravio ono što nije smeo i za to će odgovarati, ali problem je u tome što ova situacija, umesto da bude upozorenje na to šta se desi kad nasilje kulminira zbog zataškavanja, sada počinje da se okreće na štetu Ognjena. Ovo je mala sredina i priča se svašta – komentariše Tanja.
Nasilni dečak premešten
Puna tri sata je trajao sastanak tima za borbu protiv nasilja u školi, na kojem su bili i roditelji drugog dečaka i Ognjenova majka i tetka. Tanja je zahvalna direktorki jer je odvojila toliko vremena, međutim, sve primere nasilja nad Ognjenom pojedini prisutni komentarisali su sa „hoćemo li sad obesiti I?“ ili „to su dečje igre. On je mislio na prosipanje semena iz biologije“. Nasilni dečak je premešten u drugo odeljenje, a Ognjen nekoliko dana nije išao u školu.
Školski psiholog Branka Tišma komentariše da je najgore kada roditelji uzmu pravdu u svoje ruke:
– Ako nisu zadovoljni reakcijom škole, mogu da se žale upravi ili Ministarstvu prosvete. Postoji i SOS telefon za vršnjačko nasilje. Najgore je kada roditelji sami pokušaju da reše situaciju – kaže Tišma.
Izvor: Novosti, Blic
Roditelji bespomocni a skole ne reaguju. Jedna velika sramota za nase skolstvo. Da ne pominjem da skole znaju i da sve to fino zataskaju samo da se to nebi culo dalje.
Pazi ti te pedagoge?! „hoćemo li sad obesiti I?“ Nego šta nego obesiti i njega i njegovog oca!