Težak dan. Sparina mi izaziva vrtoglavicu, ljuljaju mi se sva četiri zida sobe, moram da legnem prvi put posle skoro dve godine na kauč na kom je tata umirao… na kom je umro dve nedelje nakon što smo ga dovezli iz Kamenice kao pacijenta u kog se ne polažu nikakve nade, čak ni godina dana.
Četvrti stadijum karcinoma koji se kurvinski sa pluća preselio na kičmu i rebra, da ga oslabi do kosti, uzme vitalno telo, upakuje u pelenu i smesti na dušek koji šišti, konstantno šišti, uzima i ispušta vazduh da ga „spase“ dekubitusa dok umire.
Kakva ironija.
Da li je moglo drugačije?
Verovatno da jeste, ali sada je kasno. I mi jedino možemo da verujemo da smo radili najbolje što smo mogli kada smo mu, već u bunilu od morfijuma, poturali pod nos čaj od listova korpive na slamčicu, verujući da ipak ima nade. Mama je uporno pokušavala da ga nahrani voćnim jogurtom, na kašikicu, da mu na silu otvori usta ko detetu koje se nećka, da pojede nešto, bilo šta, „da ne umre gladan“.
Koliko pradoksalnosti u svemu što smo pokušali da uradimo da bi ostao sa nama.
Kaže mi skoro pa zadovoljna: Kupila sam mu kurkumu. Kovitla onom najlon kesom sa skoro pola kilograma narandžastog praha kupljenog u seoskoj prodavnici zdrave hrane na merenje. Objašnjavam joj da to nije organska kurkuma, i da je to neki škart, 100 posto, dok se narasli rak iz njegovih pluća smeje zajedljivo našim naivnim pokušajima da ga zajebemo i zaustavimo.
Čekamo da stigne ulje od kanabisa, ponosni što smo uspeli da ga nabavimo, skoro smo pa na „ivici zakona“, stiže preko grane da proba da olakša bolove, od morfijuma vidi mačke na prozoru kojih nema, izgovara „šic“ tako uverljivo da ih i mi tražimo pogledom, nadajući se da je neka komšijska mačka zaista bila na prozoru.
Zašto smo ostavljeni neuki sa svojim umirućim tatom i suprugom, sluđeni pokušajima da uradimo ono što zvanična medicina ne može?
Šta ja mogu da uradim da mu pomognem? Kako da ga okrenem sa svojih 53 kilograma? Gde da nađem spasonosnu tečnost, hranu, prah, otrov škorpije? Šta da uradim da ga sa 4. vratim bar na 3. stadijum?
Šta?
Da ga uhvatim za ruku. Samo to.
Da budem pored, da ga slušam kako u magnovenju spominje pokojnu babu, svoju mamu.
Da mu kuvam čaj od maslačka i koprive, makar se samo pušio iz šolje pored uzglavlja.
Da mu namestim jastuk.
Da mu cedim aroniju i stavim pored usta koja se ne otvaraju.
A on je samo hteo da se vrati kući. Što pre. Da umre među nama, isprva verujući da otpuštanje iz Kamenice znači nešto drugo, a ne „ne možemo više da Vam pomognemo“.
Ujedala bih sebe, lomi me krivica što nisam satima sedela kraj bolničkog kreveta slušajući ga kako se žali što je taster predaleko da ga dohvati i pozove sestre. Zašto sam odlazila kada počne da nam govori „Idite, hoću da spavam“, zašto sam poverovala u te njegove reči?
Možda je trebalo da zamrznem život, a ne da ga pustim da teče.
Može li se uopšte život zamrznuti da se dobije na vremenu?
Možemo li sprečiti rak koji galopira ko divalj?
Da li je nega pacijenta u terminalnoj fazi bolesti kod kuće zaista ono što je najbolje za njih?
Dve nedelje nakon što smo ga ispratili u kariranoj košulji na kratke rukave, pantalonama na faltu i mokasinama na bosu nogu, pozvonio je telefon:
Stan Vojnović?
Da.
Izvinjavamo se što vas tek sada zovemo, bili su godišnji odmori… možete Miroslava dovesti na hemioterapiju, samo da vidimo termin…
Miroslav je umro. Hvala Vam.
Dodaj komentar