Pre nepunih 18 godina Nika Burhila su izbacili Empress hotela u Viktoriji i zauvek mu zabranili pristup istom. Do nedavno, razlog za ovako radikalan potez bio je nepoznat, dok Nik konačno nije ispričao čitavu priču. Toliko je urnebesna, da nećete zažaliti što ćete na nju potrošiti vreme.
– Zvanično sam aplicirao da mi ponovo bude dozvoljeno da ponovo odsednem u Embress hotelu. Ovo je moje pismo. Čekam na odgovor. Osamnaest godina je baš mnogo vremena – napisao je u uvodu Nik, a onda je krenuo svoju urnebesnu priču.
„Ovo možda deluje kao neobičan zahtev, ali vam danas pišem tražeći oproštaj.
Pre 17 godina niz nesrećnih događaja doveo je do toga da mi bude zabranjen ulaz u vaš hotel. Voleo bih da objasnim ovaj incident…
Godine 2001. počeo sam tek da radim kod sadašnjeg poslodavca, XXXXX, a bio sam i u Kanadskom Pomorskom Rezervatu. I XXXXX je bio domaćin konferencije u Empressu, a to je bio moj prvi veliki događaj u kompaniji.
Rekao sam svojim drugarima pomorcima da idem na zapad i tražili su mi da ponesem posebne kobasice iz Halifaksa. To je lokalni delikates. A pošto je reč o pomorcima, uzeo sam dovoljno za ceo brod. U žurbi, ispunio sam kofer sve do vrha kobasicama za moje prijatelje. Neke su bile umotane u plastiku, neke u braon kese. Uzeo sam sve što su u radnji hteli da mi prodaju.
E, to je torba koju je avio-prevoznik zaturio.
I čisto da bih bio siguran, rešio sam da iskuliram.
Moja soba je bila lepa, velika, na četvrtom spratu. Dobro je opremljena, ali nije imala frižider. Bio je april, bilo je hladnjikavo. I lak način da se ova hrana ne pokvari bio je da je držim pored otvorenog prozora. Otvorio sam jedno krilo i raširio pakete kobasica po stolu i po okviru prozora. Potom sam otišao u šetnju… na jedno 4-5 sati.
Kada sam se našetao, vratio sam se u hotel. Sećam se da sam šetao hodnikom, otvorio vrata sobe i zatekao čitavo jato galebova u mojoj sobi. Nisam imao vremena da brojim, ali bilo ih je sigurno bar 40 i u mojoj sobi su bili već neko vreme i jeli kobasice.
Za slučaj da ste se pitali, kobasice baš rade grozne stvari digestivnom sistemu galebova. I kao što biste očekivali, soba je bila prekrivena njihovim izmetom. Međutim, ono što nisam znao jeste da galebovi i balave. Posebno kad jedu kobasice.
Siguran sam da imate jasnu sliku u glavi. Sad, setite se da sam upravo ušao u sobu i iznenadio sve ove ptice. Pa su odmah počele da lete okolo i udaraju u stvari, jer su očajnički pokušavale da pobegnu iz sobe kroz mali otvor gde su ušle.
Oni manje sabrani galebovi pokušali su da izađu kroz ZATVORENE prozore. I rezultat je bio tornado izlučevina koje su galebovi ispustili, perja, komada kobasice i prilično velike ptice koje lete po sobi. Lampe su padale. Zavese su bile rasturene. Stočić za kafu je bio odvratan.
Probio sam se kroz ptice i otvorio preostale prozore. Većina ih je odmah izašla. Jedan je probao da uđe ponovo i uzme još jedan komad kobasice i u nervnom rastrojstvu u kom sam bio, izuo sam jednu cipelu i gađao ga njom.
I ptica i cipela su izleteli kroz prozor.
U tom trenutku preostao mi je jedan galeb u sobi, ali je bio velik i nije želeo da izađe.
U trenutku bistrine zgrabio sam peškir iz kupatila i zaskočio ga. Podivljao je pa sam ga umotao u peškir i izbacio ga kroz prozor.
Zaboravio sam da galebovi ne mogu da lete kad su umotani u peškir.
Ovo se sve desilo prilično brzo i već je bilo predveče. A Empress služi svoj čuveni i veoma popularan „High Tea“. Pretpostavljam da se velika grupa turista tamo uputila kada ih je prvo pogodila moja cipela, a potom galeb umotan u peškir (koji, uzgred budi rečeno, nije povređen).
Vratimo se problemima održavanja. Soba je bila UŽASNA. Šteta je bila ogromna.
Bio sam nov u kompaniji i zaista sam se trudio da ostavim dobar utisak na ovom važnom događaju. Zato sam rešio da nastavim tako za sada i svime što se desilo se bavim kasnije. Tad sam shvatio da imam samo nekoliko minuta pre važne večere i samo jednu cipelu.
Izašao sam napolje kroz jedna od bočnih vrata i pronašao i cipelu i peškir, koji su ležali u blatu. Cipela je bila užasna. Odneo sam je nazad u sobu. I tad sam već zatvorio prozore, pa je vazduh postajao prilično neprijatan, jer je sve smrdelo na svarene kobasice i ribu.
Ušao sam u kupatilo i oribao blato sa cipele. Lepo se opralo, ali sam sada imao jednu mokru, tamnu cipelu, i drugu, suvu, svetle boje.
Sad kad razmislim, trebalo je samo da pokvasim i drugu cipelu. Umesto toga, rešio sam da osušim mokru cipelu koristeći mali fen. I zapravo mi je išlo dobro. Zaglavio sam fen i cipela se sušila lepo. Onda je zazvonio telefon.
Dok sam došao do sobe da se javim, nestalo je struje. Ispostavilo se da je fen odvibrirao sa cipele, upao u lavabo pun vode. Elem, ne znam koliko sam struje u hotelu ubio, ali sam u tom trenutku shvatio da mi je potrebna pomoć.
Mislio sam da je to kraj svega, ali sam onda saznao da je moja kompanija primila pismo u kom ih obaveštavaju da mi je zabranjen ulaz u Empress. Zabrana koju sam poštovao skoro 18 godina.
Sazreo sam i prihvatam odgovornost za svoje postupke. Sada vam dolazim, sa kapom dole, kako bih se izvinio zbog štete koju sam vam naneo i da vas zamolim da ponovo razmislite o tome da mi ukinete doživotnu zabranu pristupa vašem imanju.
Nadam se da ćete smatrati da je u redu da mi oprostite, ili da mojih 18 godina koliko sam se držao podalje od vas vidite kao odluženu kaznu.
Iskreno,
Nik Burhil“.
Posle ovoga Nik je postavio i apdejt – nakon razmatranja njegove molbe, menadžer Empress hotela, Rajan, obavestio ga je da će ponovo biti dobrodošao u ovom hotelu. Mada, on smatra da ih je ipak omekšala kobasica koju im je poslao u znak izvinjenja…
Dodaj komentar