Jovana Balašević, ćerka nedavno preminulog kantautora Đorđa Balaševića podelila je na svom instagram profilu fotografiju majke Olivere kako šeta Novim Sadom u prolećnoj odevnoj kombinaciji, uz opis: Ne tuguje to ona, to samo vetar svira jesenju sonatu… kad mu nije vreme, citirajući stih jedne od Đoletovih pesama.
Ova fotografija bila je dovoljna da jedan deo javnosti prokomentariše kako Đole ovo nije zaslužio.
“E moj Đole, laka ti crna zemlja”
“Tuga, toliko o velikoj ljubavi supruge”
“Nije se trudila ni da odglumi žal za gubitkom divnog supruga koji joj je pružio lagodan život. Fuj”
“Dugo joj je trebalo da ga preboli”
“Ovako se ne ponaša žena koja za bilo čim žali”
“On jeste njen, ali je i naš. Trabala je malo zagasitije boje obući i ne oglašavati se … imala je poznatog, voljenog od svih supruga i pesnika – dostojanstveno. Malo me je razočarala ovim pink bojama, slušalicama na ušima i teranjem mode”.
Uz sve „stiliste“, bilo je i onih koji su ovo iskoristili da kažu svoje mišljenje o njihovom braku.
“Čudna je ova Olja… Da je bio sa nekom običnijom, kao što je bio i on sam, mislim da bi bio još sa nama i pevao nam”.
“U pravu ste, bio je izložen silnim stresovima zbog njenih vanbračnih šetnji”.
Ne znam šta je bio smisao izvornog teksta, ali znam šta je zaključak na osnovu većine komentara na vest:
Jadni Đole mrtav, udovica Olivera se šeta u rozim bojama.
Čitava glupost i bezobrazluk nije samo u vezi sa crninom i brojem dana koliko će je ožalošćena nositi, već sa ljudskom potrebom da se slade tuđom tugom, da procenjuju njenu „verodostojnost“. Vedre boje razdražuju, neće bre niko da Olivera nastavi tako brzo sa životom. Žele da je vide ucvalu, ne nasmejanu, da znaju da je boli, jer kad drugog boli (posebno javnu ličnost) onda se sopstvena bol “lakše podnosi”. Žele da ona nosi crno godinu dana, jer su i oni nosili crno godinu dana.
Oliverina odevna kombinacija razdraganih boja nije više tema, već sloboda da se komentariše njihov brak i ko je koga koliko voleo, ko je koga razboleo, ko je kome omogućio lagodan život. Je l’ ovo za lagodan život važi i za sve žene koje sede kod kuće dok muž rmbači u Nemačkoj? Ili samo za Oliveru jer je “Đoletova supruga”?
View this post on Instagram
Ne verujem da bih se ovako obukla da sam friška udovica, ali to ne znači da mi smeta šta Olja nosi. Njen gubitak, njena garderoba, njena tuga, njen način da nastavi NJEN život. Neko će leći u krevet i neće ustati dugo. Neko će otići u kafanu. Neko u društvo. Neko će pevati glasno. Neko će plakati još glasnije. Neko će zanemeti. Neko će se uviti u crno, neko u roze. Neko će naći novu ljubav. Nema tuga jedan, univerzalan način ispoljavanja. I zato se nikad ne bih usudila da komentarišem onoga ko je doživeo gubitak bliske osobe. Da merim njegovu tugu na gram ili kilogram. Da procenjujem kolika je mera dovoljna da bih zaključila: Tuguje dovoljno.
Šta je dovoljno i za koga dovoljno? Za nas ili nju? Kako izgleda osoba koja očekivano dovoljno tuguje?
Posebno ne bih procenjivala nečiji dugogodišnji brak na osnovu boje garderobe obučene dva i po meseca nakon gubitka. Da je obukla crninu, da li bi to promenilo mišljenje o Olji koja je “stresirala Đoleta”, kako su pisali?
Nije Olivera naša, već Đoletova udovica koja nastavlja svoj, a ne naš život, u odeći i bojama koje njoj, a ne nama odgovaraju, sa tugom koju mi ne možemo da izmerimo, jer se tuga ne meri, već se nosi, ali ne na telu već u duši.
Licno nisam ni jedan minut nosila crninu za bilo kime od svojih rodjenih preminulih,jer tugu nikad I sa nikim nemozete podeliti ona je Samo moja Bila I ostala I ostace samnom dok god Sam ziva ta bol neprolazi sa njom se Samo nauci ziveti.Moja tuga je u mom srcu I mojoj dusi I ona je Samo moja.A za velicanstveni Djoletom I’ma ko da tuguje,Nije ih malo….
Jadni su i bedni svi oni koji uzimaju sebi za pravo da komentarišu šta je prava mera ucveljenosti, koja bi njima prijala.
A sta ako joj Djole rekao na samrti: Olivera, molim te ne tuguj, zivi zivot onako kako smo ga ziveli zajedno, ja cu biti sretan ako te sa onog sveta vidim sretnu i ignorisi sta ce drugi da pricaju.
Glupo je uopste o tome raspravljati sta b i vi uradili i sta je u redu ili nije. Totalna besmislica. Ona nije malo dete, nije glupa, zna sta radi i mislim da je zabole za sve vas ovde.
On bas gleda sa onog svijeta i kako ce nekad nastaviti svoj zajednicki zivot zavisit ce od njenog ponasanja posle njegovog odlaska.
Hoće li ovaj narod konačno početi da gleda u svoje dvorište?
Ona deluje hladno..glumata nešto a najvažnija joj je knjiga i lična promocija .Djole je za nju bio svet.Ne svidja mi se ta žena.Ni pogled,ni knjiga ni priča.Djole ceo život o njoj.Bolje da je mene našao a ne ovu veselu razdraganu udovicu.Nije interesantna.Volim te Djole
Andjelija, da nisi tuzna, bila bi smesna. Nisi ti iz tog plemena, svesnog plemena, Djoletovog plemena, ne zamaraj se, idi zivi svoj zivot Andjelija and who gives a fuck o tome sta je tebi, takvoj, interesantno. Blamcuga je citati tvoj komentar, da je na ivici sa mislju da se mozda ironicno sprdas. Ali sve mi se cini da nisi taj kapacitet.
E baš bi se usrećio sa takvim „kapacitetom“ kao što je Anđela
Njen gubitak, njena garderoba, njena tuga, njen način da nastavi NJEN život. Neko će leći u krevet i neće ustati dugo. Neko će otići u kafanu. Neko u društvo. Neko će pevati glasno. Neko će plakati još glasnije. Neko će zanemeti. Neko će se uviti u crno, neko u roze. Neko će naći novu ljubav. Nema tuga jedan, univerzalan način ispoljavanja. I zato se nikad ne bih usudila da komentarišem onoga ko je doživeo gubitak bliske osobe. Da merim njegovu tugu na gram ili kilogram. Da procenjujem kolika je mera dovoljna da bih zaključila: Tuguje dovoljno.
Ona ne bi smela da dozvoli da ljudi sažaljevaju pokojnog Đoleta zbog njenog ponašanja. Prosto i jednostavno. Njeno odevanje ne treba da bude mera njene slomljene duše, već poštovanja Đoleta i tradicije okoline u kojoj živi. Da je mlađa moglo bi da se kaže da to ne razume, ali ovako izgleda kao da za to ne haje. Zbog toga mi je žao Đoleta. Đole je bio nešto duboko u nama, a ona ga tako…plitko
Izvini, odkud ti znas koja je cija tradicija? Mozda su nam upravo tu crninu od godinu dana doneli Osmanlije i da nema veze sa nasom srpskom kulturom koja je bila deo vizantijske kulture, dakle mediteranske. Ostali hriscani nose crninu na dan sahrane. Ja licno samo na dan sahrane nosim crninu i ne jedem na groblju iako sam sa juga. Olja, samo napred. Briga tebe za druge sta misle. Sa Djoletom si provela citav zivot i sigurna si ga volela i dalje ga volis nego mi ostali zajedno. Pozdrav Vojvodjanima i svim dobrim ljudima sa Juzne pruge
Ne mogu da verujem šta primitivan svet sebi dopušta. Oni koji u 21. veku još uvek poštuju paganski običaj da oblačenjem u crno govore svetu: „Vidite me kako ja žalim svog…“ Prosto se stidim u ime onih idiota koji je vređaju. Zbog takvih nam se i dešavaju Palme i druge bitange.
„Ne mogu da verujem šta primitivan svet sebi dopušta“ – Kompleks superirornosti (guglaj),
„Oni koji u 21. veku još uvek poštuju paganski običaj da..“ – neinformisan(a)/neobrazovan(a),
„Vidite me kako ja žalim svog…“ – licemeran(a),
„Prosto se stidim u ime onih idiota…“ – nevaspitan(a),
„Zbog takvih nam se i dešavaju Palme…“ – sve gore navedeno odjednom
„Treba znati meru“ – reče neko nama drag.
Ne zali crnina vec srce, jadni ste sto je osudjujete a niko se ne pita kao je njoj i porodici, koji je problem sa ljudima pa vecito gledaju u tudje dvoriste. To sto neko ne nosi crninu ne znaci da ne zali, a crnina se nosi samo cetrdeset dana to je najzadusnije pitajte svestenike. Ja sam licno nosila crno godinu dana za svojim ocem i smatram da mi je bilo jos teze kad je dosao taj dan da je skinem meni je to bilo kao da ga dva puta sahranjujem bas mi je taj dan bilo tesko, od tada je proslo osam godina i ako vise ne nosim crno i slusam muziku podjednako i dan danas zalim ali zivot mora da ide dalje.
Tradicija odslikava zajednicu i mišljenje grupe, a njeno negiranje odslikava nezrelost, radikalizam i nedaj bože autošovinizam. Vi što se stidite svoje tradicije možda bi trebalo da se zapitate kojoj grupi pripadate?