Jedan Novosađanin sa Bulevara oslobođenja uputio je javno pismo sugrađanima, a pre svega svojim najbližim komšijama. On je u svom javnom obraćanju hteo da skrene pažnju na sve učestaliju nerezonsku seču zelenila, kako bi se dobio prostor za još betonskih površina.
Pismo, naslovljeno sa “Drvena pretnja”, prenosimo u celosti:
“Poštovani sugradjani, drvo kedra ispred zgrade broj 28 na Bulevaru oslobođenja se tri decenije hrabro borilo za opstanak. U senci ogromne građevine rastao je pod uglom, prema svetlu, uspeo je da dostigne visinu četvrtog sprata. Oni, koji su primećivali njegovu borbu, gledali su ga sa poštovanjem, postao je simbol odlučnosti, prepoznatljiv detalj našeg kvarta. Drugi su ga doživeli kao opasnost – ispod njegovih grana nalazila su se dva parking mesta.
Drvo kedra su prošlog utorka oborili radnici Gradskog zelenila, legalno, po “prijavi gradjana”. “Bio je sklon padu”, objašnjeno je.
Sa nadležnom osobom iz Zelenila sam početkom godine postigao preliminarni, usmeni dogovor o tome, da ćemo drvo koje je bilo skroz zdravo, spasiti. Načelno se formirao tehnički projekat, izmerio sam ugao, težinu, poduhvat se činio izvodljivim.
Verovatno je bilo potrebno puno preplašenih, telefonskih poziva, da bi se mašinerija uništavanja ipak pokrenula. Onima, koji su naše drvo sa oznakom “pretnja” prijavili, svima onima, koji su prošlog utorka čuli motorne testere i sa odobrenjem posmatrali bezumno obaranje, kao i onima, koji sad, nakon “uspešno rešenog problema” mirno spavaju, ovim putem poručujem, da se ne moraju stideti zbog svog primitivnog, instiktivnog delovanja. Uradili ste ono, što je evolucijski itekako opravdano: otklonili ste potencijalnu opasnost.
U gradu koji se guši u sopstvenom smradu, u gradu gde je u opšteprihvaćenom vokabularu količina sivila betona izjednačena sa stepenom razvoja, menjali ste pluća stambene zgrade za potpunu sigurnost vetrobranskih stakala tzv. automobila, koji bi na Zapadu već odavno bili reciklirani. Nema potrebe da se iko od vas stidi svog postupka, kao što ni vrh naše intelektualnosti ne mora da se pokrije ušima. Podsetiću, profesori Novosadskog univerziteta su pre nekoliko godina dozvolili (možda čak i inicirali), da se park ispred Filozofskog fakulteta poseče da bi mogli parkirati automobile bliže svojim radnim mestima. Uštedi se mišićna energija, opet evolucijski opravdano.
Vi ne morate, ali ja se stidim što sam primoran da živim u istoj zgradi, u istom gradu sa ovakvim komšijama. Moje obraćanje nema cilj da se neko optuži ili imenuje odgovornim. Služi kao uvod za postavljenje retoričkog pitanja: Kad ćemo početi da razmišljamo?”
Dodaj komentar