bes
Magazin

Da li će ikada prestati da boli odsustvo saosećajnosti onih koji bi trebalo da je najviše imaju?

Da li ćemo ikada dovoljno “porasti” da prihvatimo bez obilnijeg krvarenja rečenicu medicinske sestre sa precizno povučenim alajnerom, pred jutarnju vizitu:

“Rasklonite sve sa stolića. Može da ostane samo flaša sa vodom!”.

Ili onu, koju mrtvo saopštava tri sata kasnije, dok ukočeni i nenaspavani sedite pored raspojasanog febrilnog deteta i satima čekate da pišne u čašicu.

“Mama, zašto niste sklonili tanjir sa doručkom u hodnik?”

Da li ćemo ikada dovoljno “porasti” da prihvatimo bez obilnijeg krvarenja da postoji zdravstveni sistem u kom se majka kraj hospitalizovanog deteta tretira ko ker sklupčan na stolicu, osim što je i medicinska sestra koja prati temperaturu, daje sirupe, obaveštava o stolicama, urinu, tvrdoći stomaka … rasklanja tragove života po sobi (jer nije ti ovo kuća da ostavljaš tragove sebe i deteta unaokolo. Veži ih u kesu i gurni u minijaturni ormarić!)

Ima li ikakve nade da će jednom prestati da boli odsustvo saosećajnosti onih koji bi trebalo da je na tom mestu najviše imaju?

Ko je sestra koja u pola noći ulazi u sobu ko kauboj u salun, dok dete izmučeno temperaturom, pregledima, bockanjima konačno spava? Koja pušta da se vrata promajom zatvore? Koja viče ko razulareni student na protestima? Koja te kroz oči izmazane šminkom, gleda ko tele kada kažeš “Mora li tako?”.

Ovde se razboljevaš od posledica, zaboraviš na uzrok koji te je smestio u bolničku sobu. Ovde se kruniš ko lebac što ga golubovi sa sprata ćopaju u letu kada vidiš kako jeste, a kako bi trebalo i moralo da bude, piše Jovana Kešanski za Lola magazin.

Hoćemo li ikada dovoljno porasti da prihvatimo hladne glave rečenicu zalutalog dobrog doktora: “Ali, mama, to sa odnošenjem tanjira i sklanjanjem igračaka nije primarno!”

Jer, jeste primarno. I boli skoro ko svaka braunila koju iz petog pokušaja konačno zabadaju u “suvu” venu. Ili u glavu dečaka u sobi pored.

A onda uđe ona, sa bebom u jednoj i kesom od čvrstog najlona u drugoj ruci. I spusti bebu u metalni krevetić i bebi prikopčaju infuziju koju ona onda čupa, pa joj mama drži ručice celu noć. Nije otišla da piša. Ni da umije podbulo lice. Ni da skloni sa slepočnica onih nekoliko sveže ofarbanih crnih dlaka.

Njeno lice je puno tuge koja ključa iz svake pore ko gejzir. I ta tuga, vidi se odmah, iako je polumrak, nije samo zbog te cevi koja hrani dete, niti zbog toga što sedi na stolici pored i pune bešike i nateklih zglobova spakovanih u espadrile pridržava bebine ruke.

“Izgleda ćemo mi danas kod muževog kuma prenoćiti”, kaže posle 24 sata u sobi.

“Gde ti je muž ?”

“Sadi travu”, kaže i proguta knedlu sadržine tri boce infuzije.

I onda tu slanu tečnost polako počne da pušta kroz oči. Kap po kap.

Hoćemo li ikada dovoljno “porasti” da prihvatimo da postoje očevi koji nikada neće postati tate, ni svojim ženama srodne duše, već samo neki “bračni supružnici” koji sade travu ispred kuće u kojoj živi familija koja je je nijednom nije pozvala za ceo dan i celu noć i još jedan dan. Ali zato redovno, u normalnim okolnostima, šeta kroz njihove sobe, galameći, pa sad svi u bolničkoj sobi dete uspavljuju belom bukom uz koju jedino može da zaspe? Suše se i feniraju ulepljene prljave kose, kobajagi. Centrifiguira veš.

Hoće li ikada prestati da boli odsustvo onog “kako ste?” od ljudi sa kojima vas krv u rod vezala? Jer, reći će vam nekada posle, kada se slučajno sretnete u gradu, da je život brz, da su imali haos na poslu, da šef preti otkazom (živeli šefovi kao alibi za sve prospuste i odsustva ljudskosti), da je mami skočio tih dana pritisak, da su zvali, ali se niste javljali ili jednostavno “nismo hteli da smetamo”. Pozvaće vas onda kada im sopstveno dupe bude bilo u procepu.

Hoćemo li ikada “porasti” dovoljno?

Njena beba počela je da se smejulji dok je ona čupavija nego juče pakovala stvari u kesu, pitajući unaokolo:

“Trebaju li nekom plastične kašičice, imam ih punu kesu?”.

Dogovarala je sa kumom gde da sačeka nju i dete. Otac spava nakon temeljno posađene trave. Možda hrče, sadnja umara. Tako će joj reći, kada se sutra podbula i neispavana pojavi sa smotuljkom pred kućom, kao da je stigla iz luksuznog hotela. Pokazaće joj dlanove pune žuljeva.

Njeni plikovi neće se videti golim okom.

Kada su skinuli bocu pred otpust, beba se grohotom nasmejala.
U nju je ukapano ono što joj je vratilo živost.

Hoćemo li ikada dovoljno “porasti” da shvatimo da se sranja dešavaju kad ih najmanje očekujemo, od ljudi od kojih to najmanje očekujemo, na mestima gde bi najmanje od svega trebalo da ih bude?

I da jedino što tada možemo da uradimo je da grčevito ukapamo u sebe ljubav onih koji su u takvim i svim drugim okolnostima uz nas, makar ih bilo samo troje.

I da pustimo da nas ona drži u životu.

Kap po kap.

Dovoljno.

Nije u redu da je pitaš zašto je sama, zašto ne rađa, zašto se razvela i koliko zarađuje

covid 19 kontakt desk

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

19 Shares
Share via
Copy link