Za koju godinu nalazićemo mrtvu decu po sobama luksuzno opremljenim da nikad ne požele da izađu napolje

Juče su roditelji u Rakovici pronašli desetogodišnjeg sina obešenog kaišem za krevet na sprat. Sumnja se da se dečak nesrećnim slučajem obesio igrajući izazov sa mreže TikTok.

Ovakve vesti počeli smo prečesto da čitamo. Naša deca upletena su ne samo u TikTok nego u sve postojeće mreže jer imaju mobilne i tablete u rukama da krive ne samo kičmu već percepciju sveta i sebe u tom svetu. Dugo radim kao komentator, kolumnista za ovaj portal i zadatak mi je da listanjem štampe nađem neku aktuelnu vest i prokomentarišem je. Ne treba mi puno vremena, ali su posledice po mozak često ravne cunamiju, jer da bih našla tu jednu vest moram da pročitam desetine abnormalija koje se dešavaju i koje se onda, htela ja ili ne, prilepe negde za mozak.

Treba mi dati beneficirani radni staž, kao što iz navedenih razloga decu treba pustiti iz sobe na ulicu, maknuti ih od ekrana, od jutjub sadržaja, iščušpati ih iz svih postojećih mreža, dok ne bude kasno… dok im ne padne na pamet da učestvuju u životno opasnim izazovima u kojima stiskaš kaiš oko vrata dok se ne onesvestiš ili obesiš.

Roditelji moraju, bukvalno MORAJU da shvate da nema šta tablet da radi u rukama deteta od tri ili četiri godine. Šta će klincima od sedam ili deset godina mobilni telefon? Zašto neko misli da je prikladan poklon za detetov šesti rođendan tablet? Šta mu daješ? Zračeći ekran? Malo da mu sjebeš vid? Malo da mu iskiflaš kičmu? Da ga makneš iz parka, jer najbolje je kad je u sobi, tu je “na oku”. Čijem oku?

Uvek mi je u glavi ona “detetov mozak je kao čista ploča, pazite šta snimate na nju”. Što bi, znajući ovo, neko uvaljivao detetu tablet? Što bi mu nasnimavao jutjubere, što bi mu remetio koncentraciju, san, mir?

Ne kapiram sve ovo i prilično sam uplašena za svoje dete jer koliko god da je ja udaljavam od ekrana neko drugi, u školi, u društvu će je približiti.

Za koju godinu nalazićemo mrtvu decu po velelepno sređenim sobama, opremljenim tako da nikad ne požele da iz njih izađu napolje.

Zna li još neko od klinaca da pravi venac od belih rada? Školica, žmurke, kompanija postaće arhaične reči, neće imati ko da ih izgovori, deca će biti zaokupljena izazovima, selfijima, agresivnim video igricama gde krv pršti ko na svinjokolju. I šta da očekujete onda od deteta koje prirodno svetlo menja za svetlo računara, zadovoljno što je pobilo svakog ko mu se našao na putu do poslednjeg nivoa? Da ugasi komp i apsolutno smireno izađe na vazduh? Teško.

Ko nam brani, nama roditeljima, da sklonimo decu od mreža? Niko.

Ko nas tera da se pred njima fotkamo, da njih fotkamo, da im trpamo telefone u ruke da bismo mogli mirno, dok “dete ćuti” (kakav jebeni paradoks, mirno dete) da popijemo kafu, pojedemo picu, obavimo šoping u tržnim centrima?

Odakle vuče korene ideja da si veliki roditelj kada detetu kupiš za 6. tablet?

Stvari su toliko zapravo jednostavne, da mi je neshvatljivo da uopšte pišem o ovome. Neshvatljivo mi je da se sve ovo dešava, mrtva deca zbog TikToka. Zbog izazova. Zbog prihvatanja. Zbog dobrog selfija ili snimka. Zbog vršnjačkog nasilja.

Ne sme to da se dešava. Imamo ogromnu OGROMNU odgovornost. Deca gledaju u nas, deca slušaju nas, deca rade samo ono što im dozvolimo.

Volela bih da mi neko nabroji bar pet razloga zbog čega mu je dete dnevno dva ili tri sata na telefonu, a da nisu egoistični. Da mi kaže bar jednu benefit, a da me mane one “takvo je vreme”, jer ja do 20. nisam imala komp, pa kad sam kupila polovni za dva dana naučila sam sve što me je zanimalo. Neće dete ostati uskraćeno za bilo šta ukoliko ne bude imalo telefon do recimo 15.

Neko mora da im povuče granice, neko mora da im ograniči vreme, neko mora da kaže to ne može, neko mora da objasni zašto ne može, neko mora da zaštiti decu, neko mora da prestane da izgovara “kako svi, tako i on/ona”. Zapravo taj neko su roditelji.

Ne postoji nijedan dodatni dinar preči od kvalitetnog vremena sa detetom, razgovora, makar se upljuvao. Ne postoji nijedan trend vremena ili društva zbog kog bi svoje dete izložio opasnostima. Ne postoji “sutra ćemo” ako imaš danas. Nema “obezbeđujem ga novcima za budućnost”, dete se obezbeđuje ljubavlju, razgovorom, podrškom i razumevanjem u sadašnjosti. Ono što ti danas možda izgleda “razumno” može da donese velike posledice.

Deca trebaju da budu deca, a ne nasilnici, depresivci, agresivci puni besa sa destruktivnošću level 10. Njima treba da bude izazov da odu sami do radnje po ‘leb, da naprave sami kuću od šperploče za TO, da obiđu babu, zamene mamu kad nije kod kuće, počiste, srede sobu, krevet, urade domaći bez histerisanja jer mama ne može, a ne da stavljaju kaiš oko vrata, piju deterdžent, mažu se lepkom jer im je neka budala sa TikToka rekla da ako to ne urade biće kukavica.

Oni pokušaju, pa se ubiju.