Sanjala sam zmije. Dve zmije anakonde, jednu unutar druge.
To ne valja, kaže mama, uvek orna da prospe da su zmije, miševi, ribe i zubi koji ispadaju u snovima neko sranje. I uvek sa pogledom kao da sam ja krivac za ono što sanjam (jesam li?)
Koincidencija ili ne, ali cmizdrim već sat vremena. Sranje se desilo. I dozvolite mi da ga baš tako nazovem, jer ako ponovim reč gubitak ili smrt isplakaću svu vodu koja me čini, pa ćemo onda imati dva sranja. I previše vode unaokolo.
Pripremam se kako da saopštim ćerkici da je maca koju smo juče uzele sa zemljane stazice kraj puta, uginula.
Veterinar je rekao: samo je zaspala.
I još je rekao da su je crvi toliko “načeli” a ona je tek došla na svet, pa uprkos saniranju rana, hranjenju, grejanju, nije uspela.
Kad je pre uspela da izgubi onih osam života pre ovog?
Ljudi koji su se juče muvali tuda, rekli su mi: Ćušni je u stranu, vidiš da od nje nema ništa.
Kako mislite ćušni je u stranu, ona mjauče, mrda repom, zar ne vidite da je živu obleću muve, nemoćna je?
Ne bakći se, ne vredi, ćušni je.
Uzela sam veliki peškir za plažu sa paktregera, umotala mače, stavila je u korpicu i usput pozvala veterinara da ga pitam šta da radim.
Ljudi velikog srca kažu baš ovo: Donesite je, uradićemo sve što je u našoj moći.
Ćerkica, muž i ja odvezli smo je u veterinarsku ambulantu.
U povratku smo smišljali ime, ako preživi.
Nisam jela, jer mi se po glavi vrzmala slika mace na putu, tih odvratnih debelih alavih zelenih muva i crva. Eto, otkud zmije. Narasli crvi u snu.
Dete je usplahireno vadilo slikovnice “Mačke” i “Sve što trebate da znate ako imate macu”. Crtala ju je umotanu u peškir i ponavljala: Mama, ogjomna je odgovojnost na nama.
Nadala sam se da će možda uspeti da preživi, pa makar mi posle toga i “oči iskopala” (uvek sam se plašila mačaka, ali želja da pomognem životu je uvek veća od straha). Čak sam počela i da zamišljam neke scene sa njom u našim životima. Kao zavukla se u mašinu za veš, vuče stolnjak sa stola, plaši me (jasno), oči joj svetle u mraku (jasno), ćerka je nosa i uglavnom trčkara po tepihu jedan život koji smo spasili.
Kada mi je veterinar javio da maca nije izdržala, počela sam da plačem. Potpuno neočekivano jer nije bila sa nama ni dva sata. Tešim sebe da bar nije uginula odbačena, ćušnuta u ćošak, nahranjena je, ugrejana, očišćene rane, sklonjena sa tog puta… I to je valjda važno, ne umreti usamljen, u mukama.
I kako to uvek biva ova maca očepila mi je tonu tuge koju vučem od smrti tate koji je umirao na naše oči četiri meseca, mi smo bili tu, ali nismo mogli osim prisustva više da pomognemo. Da li je to dovoljno?
Da ljudi koji su macu videli ranije, nisu okretali glavu, misleći da je jedino logično takvu je ćušnuti u stranu, ona bi živela.
Koliko je života otišlo u nepovrat ili je grubo načeto crvima zato što je zavladao trend okretanja glave. Većina više ne želi da se “bakće sa bilo kim ili čim”.
Mačke se ne sterilišu, mačići se vezuju u džakove i bacaju u reke, na smetlišta, daleko od kuća. Psi se puštaju na ulice. Neki ljudi se monstruozno iživljavaju, jer to je “samo pas ili mačka”. Vezuju ih zarđalim lancima od dva metra. Hrane kad stignu. Vapitavaju batinama.
Proširimo: muževi tuke žene, komšije okreću glavu, spuštaju roletne, šapuću: sama je tražila, deca se zanemaruju, hodaju gladna, žgoljava, bosa, umorna od natovarenog posla, starci smešteni u Domove, deca skupo plaćaju smeštaj, verujući da to zamenjuje svaki nedolazak, pacijenti bez reči utehe, razumevanja, svedeni na normu, gladni preko puta kuće, a komšija im baca u kantu dve punjene paprike od prekjuče…
Moram ćerki da kažem da maca nije preživela i da je uprkos trudu, ljubavi i volji gubitak ponekad neizbežan, ali da smo postupile dobro i da je maca na nebo otišla ipak sa nekog boljeg mesta nego što je to staza kraj ceste.
I da je dobro što nismo okrenule glavu, kao da nas se ne tiče.
Jer dok smo ovde, svačiji život bi trebalo da nas se tiče ali ne onako kako to poneki ljudi rade: zabadanjem nosa, opanjkavanjem, podapinjanjem, sputavanjem, već pomaganjem koliko god da je u našoj moći.
Nije svrha života sticanje i zgrtanje, ako ne umeš da podeliš.
Nije svrha jurenje za sopstvenom srećom, već usrećivanje drugih – to je sreća.
I nije svrha života ovde okretanje glave od tuđe muke i nesreće, jer ako je budemo okretali biće je još više. A ko voli i može da živi okružen jadom?
Svaka odbačena mačka ili pas na putu oduvek su test ljudskosti.
Jer ko od njih okrene glavu, okrenuće je i od ljudske muke.
I onda ništa.
Dodaj komentar