Nervozna sam. Znam da nemam razloga, ali, eto, znoje mi se dlanovi. Čujem glasove oko sebe, ali ne znam šta mi govore. Jedno malo stvorenje mota se oko mojih nogu. Milo lice razvlači se u osmeh. Pruža mi ruke i zove me. Mama, mama! Na trenutak sam odlutala.
Kraj avgusta je. Još uvek je toplo, ali oseti se svež povetarac koji obećava dolazak jeseni. Kažu da se prvi poljubac pamti, i u ovom pravilu nisam izuzetak. Pamtim ga i te kako. Prošla je decenija od tada, ali još uvek se sećam toplog daha i osmeha koji mi je izmamio njegov prvi poljubac. Pogled, stisak ruke, i osećaj koji prožima celo telo. Ne postoji ništa slično. Jednostavno znate da je to to. Možda ne odmah, i ne posle prvog puta, ali vremenom, sve puzle se polako uklapaju u savršenu sliku koju ćete da uramite i ponosno pokazujete svima. Moja slika bio je on.
Svaki komadić nase puzle bio je poseban. Bilo je vremena kad su nam govorili da smo ludi. Da smo mladi i da ne znamo šta radimo. Da smo požurili. Ali mi smo uvek znali. Znali smo kuda vodi naš put. Imali smo sliku u glavi još kad smo prvi put zajedno bežali iz škole. Mnoge devojke maštaju o savršenom venčanju, dugoj haljini i punoj sali gostiju. Moje venčanje bilo je sve samo ne to. Sa rancem na leđima, cupkajući da ne zakasnim na poslednji čas, rekla sam DA, jednog hladnog februara u Novom Sadu. Ali nikome nisam smela da otkrijem svoju radost.
Bila sam udata, ali prezime u školskom dnevniku ostalo je isto. Tajnu smo vešto skrivali. Imala je svoje čari. Bio je moj tajni muž, a ja njegova žena. Bili smo klinci i matorci u isto vreme. Završili smo i fakultet, odrasli smo, promenili se, sazreli. A onda smo konačno stali i pred ljude. Šok, neverica i iznenađenje na licima najbližih bili su tako slatki. Život nam se naglo ubrzao. Stan, posao, a onda i najradosnija vest – postali smo roditelji. Našu puzlu upotpunila je Zoja. Dodala je nove boje i novi smisao našem životu.
Roditeljstvo je izazov i najveći blagoslov u isto vreme. Svaki brak prolazi kroz sasvim novu dimenziju. Nekad mi se činilo da je vreme stalo. Nekad je bilo teško. Nekad sam bila preumorna i samo sam želela da spavam. Ali koliko god da je dan bio loš ili dobar, on je uvek bio tu. Ljubav je ono što nas pokreće i održava. O njoj su pisane knjige, vođeni su ratovi, bitke, ima ih tužnih i srećnih, ali jedno je sigurno – bez nje bi sve bilo uzaludno. Ona nas pokreće da činimo ludosti i nemoguće, da praštamo, ponavljamo greške, padamo i ustajemo.
Neću vas lagati, nekada će vam se činiti da ce se puzla raspasti. Da vam nedostaje neki delić i da ga nikada nećete pronaći. Ne dajte se zavarati. Svi delovi su tu, i uvek se pojave baš kada vam najviše trebaju. Nakon tri godine, stigla nam je i Zara, Zojina mala sestra, lutka za oblačenje, malo stvorenje zbog kojeg mama manje spava, a tata non-stop trči u radnju jer uvek nešto zatreba.
Sve majke vrlo dobro znaju, kada dođe beba, ništa nije lako. Skuvaj ručak, posveti se deci, sredi stan, ne zapostavi muža, a usput stigni i na trening, jer pokušavaš da smršaš, pročitaj vesti da baš skroz ne ispadneš iz koloseka, napravi spisak za nabavku, i navikni se da spavaš sve manje i manje. U tom haosu, kao grom iz vedra neba, čula sam pitanje na koje sam odgovorila pre 11 godina.
– Hoćeš li se udati za mene?
Mama, mama, baš si mi lepa! Zoja me je zadivljeno gledala i pokušavala da se sakrije ispod moje venčanice. Polako se vraćam u realnost. Posle 11 godina stojim ponovo na Trgu mladenaca. Ovog puta u Salonu venčanica Sposa. Izabrati venčanicu nije nimalo lak zadatak, a zahvaljujući Tijaninom strpljenju, pronašla sam ono o čemu sam sanjala. Tijana mi je preporučila venčanicu iz nove kolekcije Nikole Spose.
Ovog puta nema ranca na leđima. Ne žurim na čas, i ovoga puta rekla sam DA pred celim svetom. Vreme je da naše puzle okačimo na zid. Vreme je da ih svi vide.
Dodaj komentar