6 „običnih“ ljudi koji su obeležili 2018. godinu

Morali ste biti na prinudnom odvikavanju od društvenih mreža ili u nekom kutku planete gde Internet nije dozvoljen, pa da prethnodnih dana niste čuli priču o Heroju Dana – vozačici autobusa koja je pomogla izgubljenom detetu na ulici.

Ona je vozila bus redovnom trasom kada je primetila jednogodišnje dete kako boso na zimi tumara ulicama, zasutavila je bus uzela dete i pozvala nadležne. Sve su to zabeležile kamere javnog prevoza, a vest se proširila celim svetom brzo kako to jedan dobar viral može.

Svet srećan zbog jedne tople ljudske priče, u moru onih o ljudima koji su dali manje više budžet republike Srbije da bi ličili na Kim Kardašijan, mi srećni jer nas je neko predstavio u pozitivnom svetlu jer se o nekom našem priča, a da nije okrenuo prase u centru Beča.

Tužan deo ove priče je da je Irena bila učiteljica u Prokuplju odakle je otišla da bi danas vozila autobus u Milvokiju.

I nema ničeg lošeg i nečasnog u tom zanimanju, ali kad upišeš učiteljski faklutet verovatno ti nije san da budeš ekonomski emigrant za volanom javnog prevoza negde „preko bare. Na kraju ispada da su naši najbolji ambasadori pored sportista upravo i ovi obični ljudi koji su otišli trbuhom za kruhom, ali su sačuvali srce i vrednosti „običnog čoveka“ sa potencijalom velikog heroja.

Zanimljivo je da takvih ljudi još uvek ima i ovde. O njima se retko priča, mediji nas zatrpavaju onim negativnim primerima, kao da su samo oni slika društva u kom živimo. I to im je uvek i svojevrsno opradanje, uz onu čuvenu: „Pa, to vam je slika balkaskog mentaliteta, takvi smo mi“.

A nismo. Ili barem nismo u potpunosti.

Radeći rubirku „Heroj Dana“ za Radio Signal imala sam priliku da upoznam minimum 50 „Irena“, običnih ljudi velikih vrlina koji zaslužuju isto toliko prostora. I da o njima priča ceo svet. Zdravo tkivo ovde još uvek postoji i evo nekoliko dokaza za to.

Nikola, dečko koji ima multiplu sklerozu a volontira u Dečijem selu

Nikola je rođen zdrav i vodio je običan život dok pre nekoliko godina nije saznao da ima multiplu sklerozu. U početku ništa se nije promenilo. Sa prvim ozbiljnim simptomima stigle su i prve promene. Neki njemu značajni ljudi su isparili, krug prijatelja se suzio.

Nikola, koji se sad otežano kreće uz pomoć štaka, mesecima unazad nekoliko puta nedeljno odlazi u Dečije selo.

Tamo volonterski drži časove fizike i matematike, pomaže deci da urade domaći i spreme se za kontrolni. Često sa njima razgovara kao prijatelj. Kaže da je odabrao Dečije selo jer on razume tu decu kao što ona razumeju njega.

Branislav, dečko koji volontira u Dečijoj bolnici nakon što je i sam pobedio leukemiju

Branislav je na prvi pogled običan momak koji studira i radi. U planu njegovih nedeljnih obaveza je i redovno druženje sa decom koja su obolela od karcinoma.

On je i sam preležao leukemiju, i postao je volonter NURDORA iz veoma jakog razloga .

„Ja kad sam bio bolestan nisam upoznao nikog ko je pobedio tu bolest, a to mi je bilo jako potrebno. Hoću da ta deca vide nekog ko je preživeo, da vide da je moguće.“

Branislav, čovek koji je vratio zalutalu kovertu sa 1.500 evra

Branislav je radnik pošte koji radi u centru za sortiranje pošiljaka. Jedan dan je naišao na kovertu u kojoj je shvatio da ima novca.

Pozvao je kolegu, zajedno su prebrojali novac, prijavili i pronašli čoveka koji je greškom umesto pošiljke poslao dnevni pazar jednog lokala.

Vesna, radnica Čistoće koja je vratila studentkinji izgubljen novčanik

Za ovakve priče mnogi će reći „Pa dobro to je normalno zar ne ?“. Međutim, mogli bismo reći i da je normalno pomoći jednogodišnjem detetu koje boso tumara ulicama, ali se ipak svet oduševio ovom pričom. Zašto?

Zato što smo svi svesni da je ipak i dalje više onih koji bi okrenuli glavu. Isto je tako i sa novčanikom. Samo što u ovom slučaju ljudi ne bi okrenuli glavu, već bi uzeli šta unutra ima uz opravdanje: „Ko da bi meni neko vratio novac“.

Vesna je novčanik pronašla na Keju, videla unutra člansku kartu biblioteke i otišla do tamo kako bi što pre studetkinji vratila novčnaik. Da nije bilo toga, kaže, pokušala bi preko društvenih mreža da je pronađe uz sinovu pomoć.

Dragica, žena koja je dala bubreg svom mužu

„Bubreg bih ti dao/la“ je rečenica koja se olako koristi kada ljudi žele da dočaraju intenzitet svojih emocija. Srećom, većina ne mora u praksi to da dokazuje, mada pitanje je koliko njih bi i prošlo taj test.

Dragica je žena koja je ovaj test prošla i to uz muževljevo protivljenje u početku. Njen suprug je svakodnevno išao na dijalizu, ali bez transplantacije prognoze nisu bile dobre.

Dragica se bez njegovog znanja raspitala, podvrgla testovima i tek pred finalna ispitivanja mu rekla o čemu se radi.

Ispostavilo se da imaju podudarnost devet od deset, i tako je ova žena svom mužu donirala bureg i spasla mu život.

Danas mu, u šali, kaže da joj „dođe 50 hiljada evra“.

Nikola, dečko koji je prodao nov bajs da bi uplatio novac za lečenje malog Dušana

Svi se sećamo početka jeseni kada smo gomilom smsova pokušali da spasemo jedan mlad život – malog Dušana.

Novac smo sakupili, ali bitku izgubili. Mali Dušan je preminuo. Posebna priča iz tog perioda je o Nikoli, dečku koji je želeo da da što više novca pa je prodao nov bajs koji je dobio na poklon. Za bajs je dobio sedam hiljada i sav novac uplatio na račun za Dušanovo lečenje.

Ljudi heroji svaki dan prolaze pored nas, voze sa nama liftu, dočekuju nas na šalteru ili prolazimo pored njih dok čiste ulicu. Ja sam ih za sad srela barem pedeset. A verujem da ću i ove godine nastaviti da brojim.