Život dr Teodora Kovača, legendarnog profesora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, obeležen je stradanjem i patnjom: holokaust mu je desetkovao porodicu i do dana današnjeg nije saznao gde su tačno, i kako, skončali njegovi otac i majka.
Nekim čudom, on i stariji mu brat Karlo, izbegli su tragičnu sudbinu miliona Jevreja i posle tri i po mučne godine provedene po mađarskim logorima, vratili su se u opustošenu domovinu.
Beskupolozni ratni mešetari
– U progonu i likvidaciji Jevreja, Nemci su, nažalost, imali dosta saveznika među našim ljudima. U ratu, na površinu izbijaju najniži porivi, pohlepa, zavist, želja da se ponizi neko ko je više stekao… Priklonivši se okupatoru i stekavši određene pozicije, neki novi moćnici, bivši nameštenici u jevrejskim firmama, poznanici, ponekad čak i prijatelji, bez imalo stida otimali su naša imanja – s ogorčenjem se seća profesor Teodor Kovač.
Podli plan Ilone R.
Karlo i Teodor bili su žrtve paklenog plana žene koja je kod njihovog oca radila kao pisarka.
– Skromnoj, snishodljivoj i naizgled odanoj Iloni R. verovala je cela porodica. Ko je mogao pomisliti da će pokušati da pošalje u smrt mladiće koji su odrastali pred njenim očima! Nakon što su naši roditelji oterani na put bez povratka, skovala je plan da se reši njihovih naslednika i da prostrana, lepo nameštena kuća, sa sve klavirom i skupocenim porcelanom, pređe u njeno vlasništvo. I učinila je sve da bude tako… – započinje svoju potresnu priču profesor Teodor Kovač, koji se rodio 1923. godine, nekoliko meseci pošto se njegova porodica preselila u banatsku varošicu Novi Kneževac, gde je njegov otac otvorio advokatsku kancelariju.
Vera ih nije zanimala
Gopodin Arpad Kovač nije bio religiozan, ali poštovao je pobožnost svoje supruge Olge, rođene Berger koja se strogo pridržavala jevrejskih običaja, pa se za šabat nije radilo i redovno su se obeležavali roš ašana, jom kipur i drugi veliki praznici.
Gospođa Olga nije propuštala molitve u maloj novokneževačkoj sinagogi i ponekad je sa sobom vodila sinove Karla i devet godina mlađeg Teodora koji, kao i njihov otac, nisu bili preterano zainteresovani za svoju veru i naciju.
No, to će se kasnije promeniti…
Srušeni snovi
Jula 1941. godine, Teodor je maturirao u Državnoj muškoj realnoj gimnaziji Aleksandra I (današnjoj Zmaj Jovinoj gimnaziji), a njegov brat Karlo, nakon pripravničkog staža u kancelariji svog oca, pripremao se za polaganje advokatskog ispita.
Stanovali su kod bake i dede po majci, u samom centru Novog Sada, u današnjoj ulici Augusta Cesarca, iza Sinagoge. Jedan po jedan, njihovi snovi rušili su se kao kula od karata jer su Jevreji polako ali sigurno postajali građani drugog reda.
Iako je položio advokatski ispit, Karlo nije mogao da se zaposli u toj branši a Teodor je, umesto da se upiše na fakultet, morao na zanat.
Pogubljeni i spaljeni
Nad Banatom su se tog leta nadvili crni oblaci… Taj deo Vojvodine Nemci su odmah proglasili autonomnom oblašću, vlast su preuzeli folksdojčeri, a prva mera bila je deportacija Jevreja.
Teodorovi roditelji odvedeni su u logor na Sajmištu, odakle su, kako on pretpostavlja, prebačeni na stratište u selu Jabuka ili u Jajince, gde su pogubljeni i spaljeni.
Pakleni plan Ilone R.
– Vlasti u Novom Kneževcu tražile su brata i mene, i nas je, kao ostale Jevreje iz Banata, čekala deportacija u neki logor. Niko nije znao adresu na kojoj smo živeli u Novom Sadu, osim gospođe Ilone R, koja je u međuvremenu unapređena u komesara i mogla je da raspolaže našom kućom kako je htela.
Ona nam je, kad bi je otac poslao u Novi Sad da nešto obavi, donosila pisma od roditelja i, naravno, jedina je znala gde nas policija može pronaći. Nije oklevala, odmah je izdeklamovala adresu, izdala nas je ne trepnuvši – seća se naš sagovornik koji je uskoro, zajedno s bratom uhapšen i sproveden u kasarnu u Novom Kneževcu, a odatle u zrenjaninski zatvor, gde su od rane zore do duboko u noć prenosili teške džakove s brašnom, a pre argatovanja, onako iznureni, morali su da rade gimnastiku.
Tu su ih nekoliko puta izvodili na streljanje, ali se egzekucija, iz ko zna kojih razloga, otkazivala u poslednjem trenutku.
U mađarskim logorima
– U zimu četrdeset druge, premešteni smo u logor Garanj na severu Mađarske, potom Čerge, odakle smo odlazili na front da kopamo rovove – priča profesor Kovač, koji je ruske oslobodioce dočekao u šumama iznad Budimpešte, gde su se logoraši sklonili uz pomoć novog komandanta, studenta koji je rizikovao život da bih ih poštedeo odlaska na opasni austrijski front, na kojem bi, kopajući šančeve, zasigurno svi izginuli.
Opustošeni dom
Povratak u domovinu otvorio je nove rane: porodični dom Kovačevih u Novom Kneževcu bio je potpuno opustošen. Ilona R, koja ga je tokom rata za dobre pare izdavala sreskom načelniku i planirala da se useli kad se situacija malo smiri, nestala je bez traga.
Odnela je sve što je vredelo, čak i masivni klavir, ostali su bez ičega, jer je nova narodna vlast eksproprisala njihov porodični dom.
Bez igde ičega
Ni u Novom Sadu ih nisu sačekale dobre vesti.
– Saznali smo da su baka i deda deportovani, ali kuda su odvedeni – to niko nije umeo da nam kaže. U njihovoj kući živela je mađarska porodica koja je, shvativši da su na vratima naslednici, odmah pokupila stvari i izašla.
Međutim, od useljenja nije bilo ništa iako nisu imali kuda, jer je i ta kuća postala državno vlasništvo.
– Tek deceniju i po kasnije dobili smo vrlo skromno obeštećenje za nekretninu koja nam je pripadala po svakom osnovu – otkriva dr Kovač koji je odmah posle rata upisao Medicinski fakultet u Beogradu, završio ga u roku, oženio se i 1952. godine dobio kćerku Olgu.
Pet godina je radio kao seoski lekar u Beški, potom je prešao u Novi Sad, gde su mu ponudili mesto sanitarnog inspektora i stan, da bi konačno, krajem pedesetih, dobio posao u bolnici i specijalizaciju iz interne medicine.
Poslednji susret sa Ilonom R.
Profesor Teodor Kovač nikada neće zaboraviti martovsko veče 1963. godine, kada se kao dežurni internista spremao da započne vizitu. Pregledao je spisak pacijenata koji su primljeni tog dana, a pogled mu je privuklo jedno ime… Ilona R.
– Godina rođenja je odgovarala, ali mesto stanovanja bilo je jedno selo pored Bečeja. A onda sam se setio da je Ilona R. tamo imala rođake… Tu se, dakle, sklonila žena koja nas je onako podlo izdala, uspela je da izbegne ruku pravde. Ušao sam u bolesničku sobu, a kad sam se zaustavio pored njenog kreveta, ugledao sam oronulu staricu koju je bolest ozbiljno načela.
Ni jednim jedinim gestom nisam pokazao da znam ko je, postavio sam joj uobičajena pitanja, saslušao je pažljivo, napisao sam predloge za dopunsku dijagnostiku i odredio dalju terapiju.
Ujutro, pred predaju dežurstva, sestra mi je saopštila da Ilona R. želi da ide kući. Rekao sam da može, pod uslovom da potpiše da izlazi na svoju odgovornost. Otišla je tog prepodneva i više nikad je nisam video. Prepoznala me je, naravno, i uplašila se da ću je prijaviti, što mi nije padalo na pamet, bila je u poodmaklim godinama, slaba, teško bolesna, nije joj ostalo još mnogo vremena – priča profesor Kovač.
Briljantna karijera
Uprkos svim nedaćama i počecima koji nisu mnogo obećavali, braća Kovač ostvarila su briljantne karijere.
Karlo, koji je doktorirao pravo i završio još dva falulteta, filozofski i ekonomski, do penzije je radio kao profesor u Višoj ekonomskoj školi. Umro je pre jedanaest godina, u devedeset trećoj godini.
Dr Teodor Kovač postao je jedan od najeminentnijih internista-endokrinologa na ovim prostorima, član je Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva i laureat Godišnje nagrade novosadskog Medicinskog fakulteta za naučnoistraživački rad.
Osim velikog broja stručnjih knjiga, napisao je mnoštvo članaka o holokaustu, a i danas, u svojoj devedeset sedmoj godini, iako ozbiljno narušenog zdravlja, i dalje je vrlo aktivan u Jevrejskoj opštini.
Porodica Kovač u novoj knjizi Marije Vasić
Golgota porodice Kovač jedna je od tema nove knjige Marije Vasić, novosadske sociološkinje i profesorke u Gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj”, čija je zbirka priča “Kad bog zažmuri”, u kojoj je opisala potresne sudbine vojvođanskih Jevreja, doživela veliki uspeh.
Već godinama njeni učenici imaju privilegiju i čast da slušaju predavanja o holokaustu koja drži profesor dr Teodor Kovač
Dragi Zabavniče, da ti pojasnimo zašto Ljotić nije ni malo zabavan
Prekrasno napisano, strasna sudbina,no i pkraj site stradanja kaj doktor Kovac ostanal coveckoto.Bravos za negovata hrabrost i istrajnost,makar sto e tesko da se zivee so takva gorcina.Nikogas da ne se povtorat vakvite sudbini.
Jednom prilikom upitajte gdina Tea da vam ispriča divnu priču o njegovom klaviru koji je posle svih putešestvija završio u Muzeju holokausta u Meksiko Sitiju.