Verovali kao dete u Deda Mraza ili ne, čini mi se nema tog deteta u nama koje ne poskakuje kada ugleda starca sa belom bradom i crvenim ogrtačem. I dok se, u pričama uz koje su nas uspavljivali roditelji, najpoznatiji dekica planete spušta kroz dimnjak zajedno sa džakom punim poklona, one moderne zateći ćete u gradu, u kolima, na bicilku ili motoru. Predstave sa Deda Mrazom i dodela paketića odavno su tradicija u ovo doba godine, a sve se češće dešava da omiljeni junak detinjstva svrati po pozivu, u kuću, onako usput.
Tako je u moju svratio Dejan M, koji se “dedamrazovanjem” bavi četiri godine. Ideja da obuče kostim došla je spontano.
– Žena i ja smo oduvek voleli da idemo u pozorište i to smo preneli i na svoje klince. Glumica jednog pozorišta koje smo posetili, posle jedne od predstava pitala nas je da li znamo nekoga ko bi bio Deda Mraz. Dva Deda Mraza su joj, kako je rekla, otišla za Nemačku. Ja sam rekao “Evo, ja bih bio, ali nemam kostim”.
Uz predlog da proba da uradi jednu predstavu kako bi videli koliko mu ta uloga leži, Dejan je pozajmio kostim, i te subote, priča mi, bio gost na četiri predstave.
– To je bilo pre korone. Tako sam krenuo. Za sledeću sam napravio sebi kostim. Od tada radim i za pozorište i za drugare i odazivam se na dobrotvorne akcije.
Možda ste ga sreli na dodeli paketića za decu dobrovoljnih davalaca krvi, na skupljanju paketića koje je sa svojim timom organizovao kikbokser Miša Bačulov ili na Pejićevim salašima, gde je, zajedno sa prvim timom košarkaša Vojvodine, uveselio decu sa invaliditetom.
– Nemam standardni program koji ponavljam. Uletim i igram se. Sa decom uzrasta četiri, pet, šest godina je znatno jednostavnije, oni su sjajni za saradnju. Dobre su i bebe do devet, deset meseci, dok ne shvataju sasvim svet oko sebe. Dve, dve i po godine je “kritičan uzrast”, ako krene jedno da plače, svi će plakati.
Program je spontan, ali rešenje za nepredviđene okolnosti je uvek spremno.
– Kada neko dete počne da plače, onda moram da se povučem. Ne želim da stvorimo lošu sliku o Deda Mrazu pa ne smem puno ni da insistiram na priči, ako neko dete to ne želi.
Savet ima i za roditelje.
– Kada me pozovu na kućna okupljanja uglavnom im kažem da za decu pripreme slične poklone. Da neko ne dobije nešto što je veličine klavira, a neko drugi samo slatki paket. Da ne bude posle “Mene Deda Mraz više voli” (smeh).
Koliko ga vole i deca i roditelji pokazuje činjenica da je prebukiran, a da se, ove godine, uopšte nije reklamirao.
Za kraj posete poželi svima uvek isto:
– Zdravlje je na prvom mestu. Sve ostalo će doći nekako.
Pitam ga da li je on verovao u Deda Mraza kao dete:
– Naravno! Ja i sada verujem u Deda Mraza (smeh).
Neki od njih, međutim, nose džakove teže od drugih, a u onom Dejanovom se, među vedrim duhom, otvorenim pristupom deci i šalama koje razgale čak i roditelje, krije priča koja inspiriše.
Naš sugrađanin vozač je autobusa, ima dvoje dece, od kojih starija ćerka, Nataša (13) ima cerebralnu paralizu. Baš kao i njihov tata ni oni ne prestaju da maštaju.
– Svaki put kad se oblačim ili dođem kući obučen u Deda Mraza oni se slatko nasmeju i traže da se fotografišemo. Njih dvoje još uvek veruju u onog pravog Deda Mraza i njima Deda Mraz uvek donese poklone. Znaju da sam ja “lažni”.
Moja praznična priča dobila je obrt koji nisam očekivala. Razgovaramo o Natašinoj operaciji kuka, o odlasku u banju koji im predstoji, kupovini hodalice… i shvatam da sam, umesto priče o Deda Mrazu, dobila priču o tati heroju, spontano, baš kao što je Dejan dobio kostim u koji su utkana nadahnuća.
I baš kao što je taj skromni Novosađanin uveselio moju porodicu i prijatelje, ja mu želim da ova priča stigne do onih do kojih bi trebalo i da možda taj njegov džak postane za nijansu lakši.
Dodaj komentar