U novosadskim fabrikama stranih investitora, koje je država privukla povoljnim uslovima i fleksibilnim obavezama prema zaposlenima, hronično fali radnika.
Mladi po svemu sudeći nisu zaiteresovani da rade “u krugu”, pa su neki od inostranih ulagača i “spasioca srpske ekonomije” primorani da radnu snagu potraže među starijima, tačnije penzionerima.
Tako je novosadski Aptiv na društvenim mrežama pokrenuo kampanju zapošljavanja penzionera, uz geslo “ako vas rad i dalje ispunjava, ne dozvolite da vas penzija sputava”.
Iz ove kompanije nisu bili raspoloženi da odgovore na pitanja, te su novinari pozvali broj za penzionere koji u sebi imaju još dovoljno elena da se prijave za rad u fabrici.
Prijatni menadžer je samo upozorio da nije moguće raditi ako ste u invalidskoj penziji, no ako ste u redovnoj prepreka nema. Stepen stručne spreme nije bitan, no potrebna je fizička spremnost za obavljanje posla u stajaćem položaju.
Veliki strani investitori teško govore za domaće medije, o uslovima rada u novosadskim fabrikama novinari su razgovarali sa Urošem M. koji je radio na nekoliko ovakvih mesta i kompanija, ali je na kraju od fabrike odustao.
Male plata, do 50.000 dinara, prilično dosadan i naporan posao, uz nemogućnost napredovanja, odbija mlade ljude.
– Mislim da će tim fabrikama faliti sve više ljudi. Isušili su sve moguće ljudske resurse. Fabrike u Novom Sadu rade jer dovode ljude iz čitave Vojvodine. Pogledajte radničke linije buseva, od Odžaka do Tovariševa. Kada baš nema ko da radi, dolaze i radnici iz unutrašnjosti Srbije, budu ovde po dve nedelje u smeštajima i rade – kaže sagovornik.
Kako nastavlja, sve se vrti u krugu nezadovoljstva i vijanja “targeta”. Radnici se preopterete dodatnim radom i radnim subotama, pa krenu bolovanja i onda opet fali ljudi.
Dok je radio, počelo je da dolazi dosta ljudi koji su pred penzijom, fali im godina ili dve radnog staža, no deo njih, smatra, uopšte nije bio za taj posao. Nisu mogli da izdrže toliko stajanja.
– Svestan si koliko je tim starijim ljudima teško, ali teško je i tebi. Kad krenu da te bacaju po smenama, po raznim ispomoćima, ne znaš gde si. Mlađi opet gledaju gde im je bolje, shvate da mogu za više para ili bar iste, da pređu na drugo radno mesto gde neće raditi toliko teške stvari. Misim da u svim tim fabrikama fali ljudi. Kada sam ja počeo da radim uslov je bio da živiš u Novom Sadu, sad je pitanje da li tu ima ikog iz Novog Sada, baš na proizvodnim pozicijama – dodao je Uroš.
Ostatak vesti čitajte na sajtu Danasa.
Izvor: Danas, Moj Novi Sad
Dodaj komentar