Da su mediji su preplavljeni uglavnom lošim i opterećujućim vestima, to je svakodnevica već decenijama. Često se mogu čuti komentari ljudi da su željni nekih lepših sadržaja, a ponekad je dovoljno osvrnuti se oko sebe i uočiti nešto što zaslužuje pažnju. Ili – sam učiniti nešto dobro za drugog.
Lepe stvari se dešavaju svuda oko nas, a jedna anketa na Fejsbuku to potvrđuje. Dakle, kojim lepim gestovima Novosađana su prisustvovali ljudi (ili čuli ili ih sami uradili).
– Jednom prilikom, istrčala sam iz auta, sa psom u rukama, da ga ostavim ćerki u prodavnici. Zapela sam za ivičnjak, poletela i pružila se celom dužinom na stomak, a pas počeo da beži. Tu se zadesila grupa srednjoškolaca, koja je potrcala da me podignu. Nisam mogla odmah da ustanem, zbog bolova, ali sam kukala i zbog psa. Njega su uhvatili, a ja sam sedela na asfaltu, a deca pored mene, čekajuci da mi pomognu. Preslatki su bili. Dala sam im ruke i ustala sam. I dan danas imam ožiljak na kolenu, a decu neću zaboraviti – priseća se Branislava T.
Ova Novosađanka istakla je i jedan lep gest koji je sama uradila. U komšiluku, na ćošku, svaki dan ju je čekala jedna baka i tražila cigaretu. Otišla je da vidi gde baka živi i, kako navodi, zgrozila se. Bilo je prehladno u stanu, a zgrada prazna, spremna za rušenje. Donela joj je svoju jaknu, debelu trenericu, čizme, ali sledećeg dana sve te stvari su nestale. Zvala je Centar za socijalni rad, sastala se kod bake sa službenicom i smestili su je u Futog u starački dom. Nakon toga, čula je da je baka dobro i u toplom.
– Vozio sam bulevarom sa četiri trake, skroz levom, kada shvatih da treba na sledećem semaforu da skrenem desno. Bojažljivo uključih desni žmigavac i ubrzo videh da u sve tri trake s moje desne strane, automobili stoje i čekaju da se prestrojim – istakao je Zoran B.
Zvezdana P. primetila je da novosadski vozači uvek stanu kad čeka prelaz na obeleženom pešačkom prelazu, čak i bez njenog gesta ili pokreta da želi preći. To joj se, kako tvrdi, uvek, ali uvek dešava.
– Odžeparili su me u javnom prevozu, 71 Kamenica, baš u vreme Egzita. Novčanik iz torbice sa lovom i dokumentima. Dan posle javio mi se gospodin iz Mense koji je na bus stajalištu kod mosta prema Petrovaradinu pronašao moj novčanik sa komplet dokumentima, bez parica ofkors, ali one su bile nebitan detalj u ovaj priči. I doneo mi čovek na adresu, lično – konstatovala je Ivana P.
Vesni L. su deca (osnovna škola) našla telefon u autobusu i vratili joj ga, dok je Goranu T, u autobusu prepunom srednjoškolaca, toga dana ustala jedna devojčica.
– Čekala sam na autobuskom stajalištu u centru autobus. Kada je stigao, jedna žena koja je izlazila mi je dala svoju kartu za autobus, tako da nisam morala da kupujem sebi kartu, vec sam iskoristila njenu – gest je koji je oduševio Milanu B.
Javilo se i nekoliko pratilaca koji nisu iz našeg grada, ali su se setili nekih lepih dela koje su tu doživeli.
– Našli smo se u Novom Sadu i tražili parking, svuda se plaća sms-om i to se ne može stranim telefonom! Jedna devojka po imenu Ivana nam je platila parking i nije htela novac – navela je Lidia B.
Jednako pozitivna iskustva stekli su i drugi gosti koji su se obreli kod nas.
– Prošle i ove godine bila sam na godišnjem u Novom Sadu, iz Hrvatske sam. Po povratku, nekoliko poznanika me pitalo o utiscima. Nisam mogla reći nijedno loše iskustvo, dapače, doživjela sam samo pozitivna iskustva od svih ljudi koje sam upitala za bilo kakvu pomoć, do konobara, taksista, čak i policajaca. Pozdrav svim Novosađanima iz Varaždina – podelila je svoje iskustvo Dragana M.
Zlatica N. navela je čitav niz koji zajedno čine da njeno skorašnje iskustvo u Urgentnom centru i Klinici za neurologiju bude neočekivano pozitivno.
– Zatečena zdravstvenim problemom, tamo sam kročila ne znajući apsolutno nikoga, iako sam u ovaj naš grad došla pre gotovo šest decenija. Sve, od tog prvog trenutka po prijemu u Urgentnom centru pa do izlaska iz Klinike za neurologiju, teklo je u svakom segmentu besprekorno. Ovi utisci odnose se na kompletno osoblje, počevši od šaltera i čistačica. Da ne govorim koliko sam fascinirana požrtvovanjem i odgovornošću medicinskog osoblja u radu sa pacijentima od kojih su mnogi u vrlo teškom stanju. Nisam čula povišen ton uprkos tome što je osoblja očigledno nedovoljno u odnosu na uslove, na broj i stanje pacijenata – opisala je ona.
Više učesnika u anketi nije preciziralo kakvim gestovima su prisustvovali, ali su potvrdili da se oni zaista često dešavaju.
– Da li mali ili veliki gestovi, nije bitno. Bitno je da su lepi i da se mogu videti svakoga dana u okruzenju u kojem boravim. Bahati i bezobrazni su glasniji, ali nisu brojniji – opisala je Gordana K.
Ipak, ima i onih koji smatraju da bi toga trebalo da bude više.
– Ako je gest je svaka radnja kojom se daje neki vidljivi znak posmatraču, koja predstavlja oblik neverbalne komunikacije, koji se koristi umesto ili u kombinaciji sa verbalnom komunikacijom, mogu reći da me samo iskreni osmeh dece dotakne. Od odraslih se emituje uglavnom kulturno siromaštvo – primećuje Slobodan V.
Za neke od komentara nismo sigurni da li su realni ili šaljivi, a najbolji primer za to upravo sledi.
– Dočekali me lepo na šalteru EPS-a kada sam priložio reklamaciju… Dali mi šećer i vodu jer mi se bilo slošilo – napisao je Darko S.
Tu je i komentar Željka R. koji tvrdi da ga je častio čovek na ruletu sa 100 evra zato što je digao 6.500 evra, kao Dušana S, koji je slučlajno zakačio ramenom čoveka na ulici, a on se prvi njemu izvinio.
– Odletelo mi dosta novčanica od 1.000 dinara, možda u protivrednosti od oko 200-300 evra, i ljudi pokupili i vratili mi sve i ništa nije falilo – prisetio se Aleks M.
Izvor: Moj Novi Sad
Dodaj komentar