Jedan naš čitalac, mlad, obrazovan i uspešan, poslao nam je svoju priču o traženju boljeg posla, prijavljivanju za radna mesta sa trendi zanimanjima u uspešnim i modernim firmama. Naime, iako aplicira za primamljiva radna mesta i ispunjava kriterijume Konkursa, odgovor iz HR službi nikad ne stiže. Ne stiže poziv za razgovor, ali ni odbijenica. Svoj revolt nedostatkom osećaja i osnovne kulture u komunikaciji pretočio je u pisamce, a mi ga prenosimo u celosti.
P.S. Možda vam neće pomoći u dobijanju super sjajnog posla sa priličnom platom, dobrim uslovima i u moderno okruženju, ali makar će vas nasmejati.
Dragi poslodavče,
Nismo se upoznali, očigledno i nećemo, ali kada pročitah tvoj oglas za posao u kom pričaš o kompaniji kao o velikoj porodici, mestu gde budući zaposleni dobijaju mogućnost da rade u hiljadama kvadrata prostora, mogu da dovode kućne ljubimce i sede na lejzi-begovima dok posao obavljaju preko najmodernijih tableta, a u pauzama igraju stoni fudbal i x-box, nekako osećam da odišeš bliskošću i brigom za ljude, pa ti stoga neću persirati…
Konkurisao sam za posao u tvojoj firmi, pun entuzijazma, želeći da se pridružim tom sjajnom timu koji stremi najvišim dostignućima, a u isto vreme uživa u onome što radi. Sistemu koji je posvećen svakom pojedincu i svoje radnike motiviše da iz sebe izvuku najbolje. Ozbiljnoj kompaniji koja radi i privređuje, budućem gigantu!
Obradovalo me je što sam pročitao u tekstu konkursa da ću biti pozvan na razgovor za posao, potrudio sam se da sastavim najbolje motivaciono pismo ikada… Ne moram pominjati koliko sam pažljivo “nabudžio” CV da izgleda svetski i zdušno se posvetio kreiranju temeljnog, a kratkog, ozbiljnog, a sažetog, obrazloženja zašto sam baš ja taj “timski igrač”, koliko sam spreman na “rad pod stresom”, odgovoran i brz kada su “skraćeni rokovi”, maštovit poput Braće Andersen, kreativan poput Džimija Felona, inovativan kao bliski potomak Stiva Džobsa, neumoran plus genijalan kao Nikola Tesla, zainteresovan za posao kao dete za rođendaonicu, pun veštine kao članica Kola srpskih sestara kad joj daš da štrika… Čak sam i na onom LinkedIn-u napravio profil, sve po smernicama ejč ar stručnjaka, željan da i ja budem deo novog milenijuma…
I tada, dok sam čekao da se konkurs završi i da krene prvi od 17 krugova intervjua, u kom bih dokazao da sam fokusiran za 16. krug u kom počinju testovi inteligencije, koje kada prođeš imaš testove rada pod stresom, pa zatim još jedan krug u kom pokazujem svoje psihološke “abilitiz”, etc. etc. etc…Umalo infarkt da me strefi. Ne zbog tebe poslodavče dragi, nego zbog kalendara bezveznog! Na njemu pročitah da je dedlajn za aplikacije prošao i da je trebalo da me pozoveš na taj intervju…Pocepao bih ga, ali je elektronski. Tada posumnjah da je do računara, formatirah disk, instalirah novi Windows (10!) i tada shvatih da ipak kalendar bi u pravu…a tvoji iz ejč ara mi se ne javiše…AVAJ, uzviknuh u gorkom aoristu zatočen…
Da sažmem situaciju u par rečenica: Umalo babine cvikere da stavim, dedin kaput obučem, pustim bradu i vežem onaj repić na vr’ glave kao sin Ragnara Lotbroka (Bjorn, da ne bude zabune, prim. aut.), kako bih što milenijalskije izgledao i ejčarovcima se što bolje svideo…Umalo i predsednicu skupštine stanara da nagovorim da samo na engleskom priča sa mnom kako bih se što bolje u “native speaker-a” transformisao…Umalo da “nabudžim” bicikl, kako bih bio još eko-frendliji kad dođem na intervju…Umalo da poverujem da će mi stići odgovor na 15. aplikaciju koju poslah jer znaš kako naš narod kaže – petnaesta sreća…
KAD JA TAMO, A ONO – MEĐUTIM 😀
Da ne bude predugačko pisamce (i sam naziv mu je u deminutivčiću) PRELAZIM NA STVAR. Pardon – I’M MAKING MY POINT 😀
Poštovani,
ako već napišete u konkursu da “ćete kandidatima javiti kada je intervju za posao”, da li bi Vam bilo teško da napišete i mali dodatak, tipa – “ukoliko kandidat ne ispunjava uslove, nećemo ga kontaktirati”? Ili je tih osam reči previše “hevi” za Vaš HR department?
Da li je realno što sam očekivao da mi pošaljete automatizovanu odbijenicu na konkurs za posao za koji sam se potrudio da apliciram i, što je daleko važnije, nadao se da ću dobiti priliku da opravdam sve što sam o sebi u toj aplikaciji napisao? Podsetimo, nisam to očekivao od vlasnika trafike u zgradi na uglu. Nego od kompanije koja se “prodaje” za ozbiljnu firmu.
Da li nekad razmislite i izvan Vaših nekoliko stotina kvadrata, ugodne gejming zone i kreativnog vulkana čiju erupciju svakodnevno izazivate, o hiljadama onih koji žude da dobiju priliku, a možda i o par njih koji bi Vam dobro došli ukoliko ih zaposlite? Ili granice poštovanja ljudskog dostojanstva idu samo do onih za koje HR tabele pokažu da su odgovarajući za uzimanje u obzir?
Odgovor se nameće sam.
ZAKLJUČAK: Nisam zadovoljio kriterijume? Sve ok, ali TO SE JAVI. Ne zato što morate, nego zato što je to profi. A i šalje dobru sliku o Vašoj kompaniji. A i ljudski je brate poslodavče. Nije mi potrebno napismeno, sve mi je jasno. Ali, verovali ili ne, izvan Vaših kompanijskih dveri postoje ljudi koji vape za bilo kakvim poslom i šalju CV na desetine adresa nedeljno. I nisu toliko loši, koliko ih Vi ovakvim (ne)ponašanjem uveravate.
Imate čitav sektor za HR, imate automatizovanu poruku koja obaveštava ljude da je njihova prijava na konkurs zaprimljena i onda se ne udostojite ni da ih odbijete k’o svet.
I verujem da Vas živo zabole za moju deklamaciju, ali možda nešto od ovoga „uđe ispod tog plavog šeširića“. Možda skapirate da je reputacija nešto što se čuva i što je glupo kvariti čak i ovakvim sitnicama. A možda, samo možda, zbog takvog odnosa propustite nekog ko bi Vam puno značio u firmi.
Ostanite mi dobri i uspešni 😉
Cim traze timskog igrača, to znaci da traze magare koje ce sutiti, trpiti i raditi za tim dok mamine i tatine djevojcice pregledaju Facebook profile. Nijedna firma koja se za klijente bori posteno i kvalitetom, te isporukom kvalitetnog rada u roku, ne trazi gore navedene.
Sto se tice automatizovanih odgovora ili neodgovora na aplikacije, to je danas normalna stvar.
A vezano za „nabudzivanje“ CV, nema potrebe za tim. Sva dostignuca se mogu sazeti u par recenica, niko nije glup da nasjeda na „nabudzivanje“, niti ima vremena za literarne pokusaje zvane „nabudzivanje“. Npr. U roku od godinu dana, prodao sam 1000 cackalica, pregovarao i potpisao 10 ugovora koji su povecali ukupne prihode za Xy….
E koliko sam ih se ja naslao, niti sam dobio odgovor, niti su se udostojili da odgovore. Par puta su kao rekli da nemam IT background, a pri tom ni ona sama nema pojma šta piše već je to uz neku knjigu saznala. Moram napomenuti da imam poprilično široko znanje i spreman sam i da učim i da dobro zapnem.
Jednom i samo jednom, sam zaista dobio kvalitetan i iskren odgovor od jednog momka iz HRa, koji mi je rekao veoma precizno koje su mi slabosti i na čemu bi trebalo da radim, i za njega mogu reći da zaista radi svoj posao kako treba. I zahvalan sam mu na tome jer sam od tad poprilično uznapredovao, zahvaljujući njegovim informacijama.
Moraš shvatiti, a to ti neće biti nimalo teško da dokučiš, pogledaj samo slike većine tih rekruterki (čast izuzecima). Bitno im je da glume neki kvazi fenseraj, iskrivljenu pozitivu i kao sve su happy.
Lako im je raditi posao kada ubacuju one sa već profilisanim znanjem, ali da detaljno analiziraju nas koji imamo kapacitet ali nam samo treba šansa, tu je problem. Jer i one treba same da se pomuče.
Mene su u jednoj IT firmi u NSu, koja broji popriličan broj programera i jedna je od većih, istresli iz gaća.
Nema šta nisu tražili, čak su i na kraju bili malo i bezobrazni, kao, kako to ne znam. A ne znam jer nisam se profesionalno sa tim bavio (jedino zbog toga). Da bi na kraju bila primljena jedna devojka koja je znala i određenu osobu iz HRa i jednog od programera koji intervjuiše, i nije vam teško pogoditi, testove je znala da uradi a intervju je dobro prošla.
E to me braćo boli, nemam ništa protiv nje, ali zar mene da odbijaju zbog toga što se nisam nikad susreo profesionalno sa tim tehnologijama i tehnikama, a njoj istoj daju priliku da uči od nule i sa manjim znanjem.
Protiv takvog licemerja imam mnogo toga.
Svelo se, barem u NSu, ko koga zna i ko da te preporuči, i sredi u ovom slučaju. SLabo se daju prilike onima koji traže svoj put. Ja se sa tim baš mučim, da probijem taj led i barijeru, a jedino mi treba šansa da se dokažem.
Firma u kojoj trenutno radim me ne zadovoljava, iako sam umesto tromesečnog angažmana primljen za stalno, ali taj komercijalni aspekt poslovanja me ne zanima.
FrontEnd je nešto čime želim da se bavim.
Izvinjavam sam se na ovolikom sastavu, ali kad si ti otvorio svoju dušu i ja sam svoju, i baš tu gorčinu dugo nosim u sebi.
Teško je, zaista je teško.
Potrošio sam toliko sopstvenog novca kao i od mojih, na neka usavršavanja ali nekima to nije merilo moje posvećenosti. Jednostavno ako nisi u tim tehnologijama non-stop, dok radiš, bledi znanje i onda opet u krug.
Shvatam da imaju dosta aplikanata, ali barem u mom slučaju, prolazio sam par krugova, tako da nas je u uži krug ostajalo svega nas recimo desetak. Pa udostoji se i napiši i obrazloži tih devet odbijenica, šta je problem. Jer ti ljudi će kad tad biti uspešni u svom poslu, a ta pomodarna dama je iz svoje nezerelosti, dala tim ljudima razlog da sutra kada se susretnu sa tom istom firmom u nekim drugačijim okolnostima imaju odbojnost i mržnju prema njima. Jer su ga u njegovim ranim danima odbili na krajnje nepriličan način. E tako se stvaraju neprijatelji.
Još jednom izvinjavam se na ovolikom tekstu ali me je baš pogodila ova tema i prolazim kroz sve to, od slova do slova.
Svima koji traže želim da nađu svoju programing oazu, firmu, ili šta već i happy coding.