Most slobode nekad i sad
Rode vam se deca, završe se neki ratovi u svetu, svemirski brodovi opišu hiljade kilometara žutih puteva po tamnim nebeskim prostranstvima,
a vi pijete svoje pivo na terasi hotela „Putnik“ i ponavljate svoje napamet naučeno:
Ove jeseni moram svakako otići… svakako moram otići…
Jednom su me pitali zašto volim svoj grad.
I danas na to ne mogu da
odgovorim.
Samo ponekad, kad je ovakva novembarska jesen, sa mnogo lišća duž pepeljastih trotoara na keju, čini mi se da je sa najdražim gradom kao i sa najdražom ženom: hteli smo da pobegnemo da ne bismo još više,
ko zna po koji put,
dodali nešto vrtoglavo na već vrtoglavu građevinu svojih najtoplijih intimnosti.
Dodaj komentar