Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesen na keju pod mojim prozorima,
duž dugih pepeljastih pločnika zatrpanim lišćem.
Prva pomisao mi je bila da izvadim kartu za “Panonija ekspres”i – pobegnem.
U jesen uvek nestanem iz Novog Sada.
Trg nekad i sad
Činim to što se svakog novembra kao po nekom smušenom pravilu zaljubljujem u stari most pod Tvrđavom,
u lavirint krivudavih sokašića oko Matice srpske i Temerinske pijace,
u dva prozebla labuda koji kašljucaju u jezeru u Dunavskom parku, u jednu violinu kod “Marosa” ili dve violine kod “Stolca” – i što bespomoćnije prirastam za ove ulice, za ovu
užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja
na
bulevaru i za šarenilo izloga koji krupnim četvrtastim očima zure
u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.
Dodaj komentar