Stare novosadske građevine ostavljene da propadaju, podobni investitori trljaju ruke

Brojne stare i istorijski vredne građevine u Novom Sadu prepuštene su zubu vremena.

Iako su neke od njih pod zaštitom, kao spomenici kulture, oprobani recept se ponavlja – isprva se kuće i zgrade se dovedu u stanje (polu)raspada. Zatim neki od podobnih investitora, na atraktivnoj parceli, dobijaju mogućnost da zidaju višespratnice, dok kulturno blago grada nestaje.

Zgrade u centru grada prepuštene urušavanju su primer lakog plena za investitore

Jedna od takvih zgrada, koja je dovedena u izuzetno loše stanje je locirana u ulici Kralja Aleksandra 10, u najstrožem centru grada. Ova zgrada, iz prve polovine dvadesetog veka, na ivici je urušavanja, o čemu su nedavno pisali lokalni mediji. Ona je samo jedna od velikog broja zgrada u Novom Sadu koje je zadesila slična sudbina.

Drugi slučaj je kuća koja se nekad nalazila na uglu ulica Miroslava Antića i Žarka Zrenjanina, koja je napuštena i ostavljena bez krova da propada. Na kraju je do temelja srušena, a na njenom mestu izgrađena nova višespratnica. I to u samom centru grada.

– Dugo je stajala kao ruina, nije mogla da se sruši sama od sebe jer je bila građevinski stabilna. To su metode kojima se služe, a to se radi već 30 godina – kaže za Danas istoričarka umetnosti Donka Stančić.

Ista je situacija bila, kako kaže, i sa kućom na mestu zgrade Poštanske štedionice, koja se nalazi preko puta glavne pošte, a koja se zida gotovo tri decenije, ali i dalje nije završena. Građevina koja je stajala na tom mestu, bila je kvaliteta kakvog su kuće u Dunavskoj ulici, sa zidovima debljine oko metar, ali je proglašena sklonom padu, na osnovu čega je srušena.

– Tako stara priča – dodala je Stančićeva.

Novi GUP budi strah od gubitka kultorno-istorijskog identiteta grada

Zbog takvog sleda događaja, u svetlu novog Generalnog urbanističkog plana Novog Sada do 2030. godine, strahovi od gubitka kulturno-istorijskog identiteta i nasleđa grada sve su veći.

Novi Sad svojevremeno je bio jedini grad u Vojvodini koji je u svom centru imao kompleks od pet trščara, koje su bile proglašene za kulturno dobro. Stručna javnost je kao rešenje za njih videla u njihovom pretvaranju u centar sa raznovrsnim programom, koji bi promovisao lokalnu istoriju, život i kuhinju.

To je, kako je Stančićeva istakla, mogla biti još jedna destinacija za turiste koje plove Dunavom i obilaze grad, ali nije bilo sluha za to.

Potom su na tom mestu izgrađene „bezlične savremene zgradurine“, naglasila je Stančićeva, dodavši da zbog toga Novi Sad ne zaslužuje da bude evropska prestonica kulture.

– Početkom dvadesetog veka, kada je novosadska sredina bila kulturološki razvijena, tadašnji investitori znali su da pozovu čoveka iz Budimpešte, da ovde uradi četiri kapitalna objekta secesije. Danas imamo investitore koji nemaju sluha ni za identitet Novog Sada, ni za lepo, ni za stilsku gradnju, niti da naprave konkurs da bi se izabrali najbolji predlozi. Tako su se u prošlosti pravili gradovi kojima se mi danas divimo – istakla je Donka Stančić.

Politika, urbanizam i investitori čine trougao koji uništava Novi Sad

Prema njenim rečima, od izuzetne je važnosti afinitet investitora, ali i ljudi koji zaista znaju šta je vredna arhitektura, ali i pored toga, ne može se graditi rušenjem spomenika kulture već na slobodnim lokacijama, u savezu sa urbanistima, kao jednom od najvažnijih karika.

– Urbanisti su ti koji određuju gabarite objekata i njihove visine. Mora da se zna mera, ali i tu imamo ispuštenu kariku koja se zove Urbanizam, koji pod pritiskom, sugestijama i zahtevima i sili koja vlada, dopušta sve – rekla je istoričarka umetnosti.

Ona objašnjava da je u pitanju odnos u koji se uplela politika urbanizam i investitori, te da to predstavlja „Bermudski trougao koji uništava Novi Sad“, istakavši da je jedini način da se takve stvari ne događaju, „poštovanje institucije javnog konkursa“, jer bi tako mogle da se zadovolje sve strane.

Obnova Radničkog univerziteta kao pozitivan primer

Na pitanje da li postoji pozitivan primer dobre savremene gradnje u Novom Sadu, sagovornica je navela primer obnove zgrade Radničkog univerziteta, koja je izgorela pre 22 godine, i koja je do pre godinu dana stajala kao kostur u centru grada.

– Obnova Radničkog univerziteta je pozitivan primer, jer je posao dobio jedan od najtalentovanijih novosadskih projektanata, a to se dogodilo najverovatnije zato što je u pitanju privatni vlasnik zgrade koji nije u vezi sa politikom. I sva je sreća da je tako talentovan projektant dobio posao, s obzirom da se Radnički nalazi pored jako vredne zgrade Metals banke koja treba uskoro da bude stavljena pod zaštitu – dodala je.

Međutim, kako navodi, takvi primeri su retki, a dominantna je izgradnja kakva je prisutna u naselju Grbavica, koju pojedini Novosađani nazivaju, „beton gradnjom“, „stiropor zgradama“ i slično.

Tu estetiku, naša sagovornica nazvala je „nikakvom, bezličnom arhitekturom, koja se ne može pokazivati turistima“.

– Tamo gde urbanisti treba da se uče jeste graditeljski blok Apoteka-Crveni krst, preko puta Banovine. To je primer savršene arhitekture. Primer kako su se različiti projektanti uklopili jedan do drugog, ali su i dalje individualni. Danas niko ne gleda ni levo ni desno, već se projektuje po visini kakvu je isposlovao kod urbanista, faraba fasadu kako hoće, ne gledajući kontekst arhitekture – zaključila je Donka Stančić.

Izvor: Danas