Omiljeni novosadski bubnjar Ištvan Čik, od vešeraja napravio školu iz koje niko ne beži

“Imaš Ištvana i imaš druge bubnjare” rečenica je kojom je pijanistkinja Maja Alvanović u jednom intervjuu opisala svoju saradnju sa novosadskim umetnikom Ištvanom Čikom, u sastavu Majamisti Trio.

Da je Ištvan Čik ne samo jedan od najdražih, nego i jedan od najangažovanijih bubnjara Novog Sada, potvrđuje nepregledan niz sastava i projekata čiji je bio i jeste deo.

– Negde 1993. počeo sam da sviram bubnjeve, pre toga sam svirao klavir i gitaru. U Novom Sadu sam nekako odmah ušao na džez scenu, poznanstvom sa Slobodanom Trkuljom. Tako je počela moja profesionalna bubnjarska karijera.

Saradnja sa Borisom Kovačem i Ladaaba orkestrom, Silardom Mezeijem, muzika za predstave pa pomenuti Majamisti trio, putovanja i nastupi po Srbiji, Evropi i Japanu, samo su deo njegove prebogate muzičke biografije. Jedan od brojnih projekata u kojima je bio angažovan, doneo mu je i poznanstvo sa sadašnjom suprugom.

– Ona svira flautu i posebno mi je zadovoljstvo kada sviramo zajedno, dodaje uz smešak.

Tu je i saradnja sa Lazarom Novkovim i Frame orkestrom, bendovima Klo Klo i Betty boom, a poslednjih deset godina bavi se i edukacijom. Taj njegov angažman je zavredeo naročitu pažnju našeg novinarskog pera.

– Jednom prilikom angažovao me je Marko Rodić da predajem u školi Music Harmony. Završio sam Rockschool program i tu predavao nekih osam godina. Tokom tog perioda javila se ideja da se, pošto sam imao prostor, i samostalno angažujem kao predavač.

A onda se vraćamo još malo u prošlost, na još mlađeg Ištvana, u komšiluku poznatog kao Pićuka, koji je svoju momačku sobu oblepljivao kutijama od jaja kako bi ublažio buku u zgradi u kojoj i danas živi sa svojom porodicom.

– Ja sam odrastao u ovoj zgradi. Imali smo klavir i kada je nestajalo struje, tata bi sedao za klavir, svi slušaju i to bude super. Ali – tata ima sina koji ima bubnjeve. I kad ima struje i kad je nema, sin udara, dodaje uz smeh.

Prostorije vešernice su se tada slabo koristile u njegovoj zgradi, što ga je navelo na ideju da “spusti bubanj” i “od onda je tu”.

– U ulazu pored mog živeo je Lazar Živanac, kojem je trebao prostor da snima muzičare i zajedno smo se potrudili da ovaj prostor danas izgleda tako kako izgleda.

Uz znatno bolju izolaciju, u tom mini studiju sviralo se i snimali su se bendovi godinama.

– Ovaj studio ima sada već oko 25 godina. Njima je trebao veći prostor, oni su izašli, a ja sam ostao.

I tu nastavio da edukuje decu koja, poslednjih godina, sve više pokazuju interesovanje za bubnjeve.

– Lepo radim sa decom, deca me vole i ja sam našao modus da spojim lepo i korisno. Rad sa decom zna da bude jako lep, ali i zahtevan. Oni su sveži, novi i treba im usaditi radne navike, dobru tehniku, motivisati ih da rade kod kuće. Bubanj je interesantan, koriste se sva četiri ekstremiteta i brzo mogu da se savladaju njegove osnove.

Interesovanje za bubnjeve pokazuju i njegova tri sina, a mi smo pokazali interesovanje za brojne druge udaraljke, koje su takođe sastavni deo tog malog studija. Kišni štap, kastanjete, mali bongosi, klaves, kabasa, vibraslep samo su neki od sitnih perkusija, a ujedno i suvenira, koje koristi u svom radu.

– Kad sam išao na turneje nailazio sam na te instrumente i kupovao ih.

Sitne perkusije komšije ne čuju, a čuju li bubnjeve?

– Ja sam se maksimalno potrudio da stišam zvuk, ali opet se to nešto čuje. Mogu samo reći da sam zahvalan našim komšijama što me i dalje trpe, kaže uz smeh.

– Znam da je ovo glasna delatnost. Ne radi se stalno, pravim pauze pa se nadam da je izdržljivo.

Ali nada se i da će potrajati, što mu i mi želimo!