Bečki institut za međunarodne ekonomske studije uradio je novo istraživanje koje pokazuje da se više mladih visokoobrazovanih ljudi, u periodu između 2015. i 2019. godine, vratilo u Srbiju nego što je otišlo iz nje. Sandra Lajtner, autorka ove teze, tvrdi da Srbija u ovom razdoblju zapravo beleži „priliv mozgova“, što demantuje druge podatke o enormnom odlasku kvalifikovane radne snage u druge zemlje sveta.
Istraživanje pokazuje da se naši studenti većinski vraćaju iz inostranstva nakon završenog školovanja, kao i da se u zemlju doseljava sve više visokoobrazovanih stranih državljana koji u Srbiju dolaze da rade. U ovu grupu spadaju i studenti iz inostranstva koji po akademsko znanje i zvanje dolaze na naše fakultete.
Lajtner ne spori da je u regionu Balkana u toku velika emigracija stanovništva, s obzirom da ogroman broj mladih nema priliku za kvalitetnim zaposlenjem, ali ona ističe da Srbiju, Crnu Goru i Severnu Makedoniju karakteriše veća imigracija, nego emigracija obrazovanog dela stanovništva.
Ona dodaje da iz ovih zemalja odlazi najveći broj osoba sa srednjim i stručnim obrazovanjem, a da svake godine oko 2.000 mladih iz Srbije dobije vize za studiranje u zemljama EU.
Još više bode oči podatak da zbog, niskih cena studija!!?, mladi iz okruženja, ali i iz Rusije i Libije dolaze na školovanje u Srbiju, kao i da su Crna Gora i Srbija postale privlačne mladima i visokoobrazovanim osobama iz inostranstva za život i rad.
Zaposlenja u novom internet dobu ne zahtevaju fizičku prisutnost radnika, pa je tako digitalnim nomadima Beograd veoma privlačna lokacija za stanovanje, piše Politika pozivajući se na sajt www.nomad.list, odmah iza Lisabona, Berlina, Budimpešte, Kijeva, Praga i Sofije.
Niko nema podatak koliko se zapravo osoba iseljava iz Srbije, jer mladi većinski odlaze i rade „na crno“ ne samo u zemlje EU, koje se u svim istraživanjima pominju kao jedine opcije, praveći se da ne postoji alternativa u vidu ostatka sveta. Ogroman broj mladih odlazi u azijske zemlje pa čak i afričke zbog olakšanog viznog sistema, dok se u Ameriku, Australiju i Kanadu teže ulazi zbog vrlo zahtevnog procesa dobijanja legalnih viza.
Prema podacima Strategije za ekonomske migracije iz Srbije se u periodu od 2007. do 2016. godine iselilo oko pola miliona ljudi. Po indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma Srbija je uvek među prve tri zemlje na planeti po „odlivu mozgova“, a Evropski zavod za statistiku Evrostat objavio je da se samo u 2019. godini oko 74.000 građana zapadnog Balkana dočepalo državljanstva neke od zemalja EU. Najčešće su u pitanju novi državljani Nemačke, Italije, Francuske, Španije i Švedske.
Gordana Bjelobrk, načelnica odeljenja za demografiju Republičkog zavoda za statistiku, objašnjava da ipak ne postoje egzaktni podaci o broju građana Srbije koji su se privremeno ili trajno iselili iz domovine.
– Mi znamo da emigracija jeste veoma izražena, ali nemamo precizne podatke o broju odseljenih sugrađana – u narednom periodu ćemo se intenzivnije baviti ekonomskim migracijama, a odgovor na pitanje koliko ljudi živi u dijaspori daće nam i predstojeći popis stanovništva. Ono što znamo jeste da medicinski, farmaceutski i stomatološki fakulteti u Srbiji privlače veliki broj studenata iz regiona jer su cene studija niže, ali ne znamo šta se s ovim akademcima dešava kada završe studije. Pandemija korone svakako je uticala na povratak velikog broja građana Srbije iz inostranstva, a procene govore da se oko 400.000 njih tokom prošle godine vratilo iz Evrope u maticu – rekla je ona za list Politika.
Doktor Vladimir Nikitović, viši naučni savetnik iz Centra za demografska istraživanja, kaže da procene govore da svake godine iz zemlje odlazi između 20.000 i 30.000 ljudi i dodaje da će se taj trend nastaviti i posle ulaska Srbije u zajednicu evropskih naroda.
On tvrdi da je gotovo nemoguće doći do preciznog broja naših emigranata jer se jedan broj njih koji radi „na crno” u nekoj evropskoj zemlji, vraća na jedan dan u Srbiju po isteku tri meseca turističke vize, da bi se brže bolje ponovo vratili nazad u zemlje u kojima imaju zaposlenje.
Još su alarmantnije projekcije demografa koje govore da ćemo se najviše iseljavati u narednih 10–15 godina, ali je potpuno nepredvidivo koliki broj ljudi će zaista otići iz Srbije.
Primer Hrvatske može poslužiti kao primer, jer od kada je postala članica EU, ova zemlja svake godine gubi čak dva odsto svog stanovništva. Ni za jednu od zemalja istočnog bloka nije predviđeno smanjenje migracije do perioda 2030–2035. godine.
Početak dvedesetih godina označio je prvu veliku migraciju visokoobrazovanih mladih ljudi koji su svoj život stvorili daleko od ratova, bede i lažnih obećanja ovdašnjih političara. Mnogi, poput Džonija Štulića, koji su u Jugoslaviji imali enormnu popularnost otišli su i nikada se nisu vratili.
Tu je i ogroman broj inženjera, lekara, naučnika, profesora, stručnjaka svih profila. Treba samo uzeti u obzir činjenicu da svi veliki naučnici sa ovih prostora su svoje ime stekli u tuđini, jer nisu bili prepoznati i nisu imali uslova za razvitak svojih potencijala u matičnim državama. Pre svega mislim na primere iz istorije, Nikolu Teslu i Mihajla Pupina, dok se u novijem dobu to može videti i na primeru sportista.
Činjenica je takođe da koronavirus utiče na povratak, ali najverovatnije samo privremeni, mladih iz inostranstva, koji su, još jedna činjenica, ekonomske izbeglice u svim zemljama sveta, a ne samo EU. Oni su upoznati sa viznim sistemima gotovo svih zemalja sveta postavši i stručnjaci iz te oblasti, a traže priliku za zaradom i sticanjem kapitala, da bi se možda, nekada i eventualno vratili u maticu kako ne bi sebe osudili na rad za 300 evra i motanje kablova za strane korporacije.
Svako ima iz porodice i najbližeg okruženja nekoga ko je morao da ode, jer poseduje samo jedan život koji ne želi da preda u ruke lažljivim i korumpiranim političarima. Vide mladi primer svojih roditelja koji su poštenim radom, mukom i odricanjem jedva uspeli da održe i podignu porodicu, a sve to zahvaljujući tome što su imali svoje roditelje i njihove kuće i stanove u kojima su mogli da prežive surove decenije u Srbiji.
Mladi su osuđeni na siromaštvo, kredite i banke, a mogućnost da izgrade nešto za života radom za prosečnu platu u Srbiji ravno je naučnoj fantastici. Oni osećaju da nisu ništa gluplji ili nesposobniji u odnosu na vršnjake iz inostranstva, potpuno suprotno, a život na ovdašnjem asfaltu i u kulturnom (čitaj nekulturnom) obrascu očeličio ih je na borbu u tuđini pruživši im makar urođenu snalažljivost i istančan nagon za preživljavanjem.
Vama se čini da razgovarate sa članovima svojih porodica putem raznoraznih aplikacija za video pozive, a oni su se, kao što sami vidite, vratili i tu su u svojoj zemlji, srećni i zadovoljni, puni entuzijazma i prosperiteta, samo se pred vama prave da su „preko“. Vratili su se zbog „zlatnog doba“ i vere u naprednu Srbiju modernog doba.
Brojčana je naša dijaspora, a nedavno je prohujao podatak da sada i konačno ima više Srba „vani“ nego u samoj matici. Po projekcijama za budućnost možemo videti da će se ostvariti čuvena „Srba za pod šljivu“, a mi možemo zavaljeni da uživamo u TV programu naših prijemnika i, kako reče jedan gledalac Utiska nedelje, naci frekvencijama.
Tužna je činjenica, da su gotovo svi ljudi koji su otišli složni u oceni da bi putovali samo turistički ili bi živeli neko vreme u drugim državama zbog ličnog iskustva, a da bi zapravo najviše voleli svoju budućnost da grade u sredinama u kojima su odrasli. Tužna smo mi zemlja, a čini se da ćemo ostati na tom putu čemera nezavisno od toga ko bude na vlasti nakon Vučića.
Mora doći do promene, pre ili kasnije, a očekujemo nove ili stare političare koji će obećavati iste gluposti i tražiti izgovor u prethodnoj vlasti rečima da će nam trebati minimum deset godina da se vratimo na period pre početka devedesetih.
Čitav vek će proći u vraćanju u 1989. godinu, a životi i mladi odlaze bespovratno.
Kao što reče jedan zabavljač, a malo li ih je, „jebem se u usta kad sam se rodio“.
Dodaj komentar