Bila su to neka druga vremena, bezbrižna i nevina, ulicama se noću šetalo bez straha, čuvala nas je naša narodna milicija, kojoj ništa nije moglo promaći. Ako se i znalo ko su loši momci, sa njima se nismo sretali na “našim” mestima, oni su se okupljali negde drugde, gde nije zalazio pristojan svet. A nisu bili ni popularni kod devojaka kao danas, taman posla, favoriti ondašnjih damica bejahu duhoviti frajeri, mangupi s perspektivom, obrazovani, koji su znali šta žele od života.
Boza i sutlijaš kod Riste
Srednjoškolci su preko nedelje imali izlaz najduže do devet, taman da posle šestog časa naprave nekoliko krugova po “štrafti”, korzou ispred poslastičarnice “Carigrad”, šmeknu koga ima, je l’ tu ko treba, i popiju bozu ili pojedu sutlijaš kod legendarnog Riste čiji su gosti svojevremeno bili Džeraldina Čaplin i Bert Lankaster. A onda, pravac kući jer majka i otac već gledaju na sat i smišljaju kaznu u slučaju da se omakne neki minut.
“Gajba”, “Piping” i “Grom”
Petak, subota, ređe nedelja, bili su dani za pravi provod. Izlazak do ponoći ako si treći, četvrti razred, dok bi se klinci iz prvog i drugog pokupili već u jedanaest. Početkom sedamdesetih glavno mesto uza zabavu bila je diskoteka “Gajba”, otvorena u predratnom zdanju gde je sada smeštena Galerija Pavla Mamuzića, koja je potisnula u drugi plan žestokog konkurenta “Piping Tomb” u Tribini mladih. Tu se sedelo na pivskim gajbama (otuda ime kluba) i do besvesti đuskalo uz Bitlse, Stonse i Cepeline, a ploče su se još “vruće” donosile direktno iz Londona. Nedugo zatim, u Studiju M, otvoren je disko “Grom”, gde je program vodio tada najpopularniji gradski di-džej Mića Jokić, ako si želeo da đuskaš uz živu muziku, bili su tu “Mašinac” i “Poljoprivredni”, u aulama fakulteta. Mesta za zabavu koliko hoćeš, ne znaš kud ćeš pre!
Krpice iz Trsta
Nosile su se farke i plišane pantalone, gore uske da ne možeš da dišeš, dole zvonaste, kratki džemperići, košuljice s “pačjom” kragnom, dugačke hipi suknje i minići, zimi su nas grejali đubretarci, “turske” bundice postavljene krznom i izvezene istočnjačkim motivima ili fensi maksi kaputi. Čizme i cipele s “bruksom”, malo kasnije s platformom, a sve iz Italije, koja nam je bila tako blizu… U Trst se išlo bar jednom u sezoni, mamina i tatina plata sve je to mogla da pokrije, i pride letovanje i zimovanje.
Potez “Kafe”- “Mrca” – “Lovac”
Postati punoletan u Novom Sadu sedamdesetih godina prošlog veka, značilo je oproštaj sa „štraftom“ i premeštanje preko puta – pred Kafe „Bulevar“, među stariju ekipu, koja se do tada posmatrala iz daljine, s čežnjom i znatiželjom. Tu se dolazilo između osam i pola devet, i zauzimala se pozicija da bi se što bolje osmotrilo šta se dešava okolo. Odmah do Kafea bio je je studentski restoran, popularna Mrca, s malo “avangardnijim” sastavom, a svi su se oko devet preseljavali u obližnji Lovac, gde su se služili najbolji roštilj u gradu, jaja na oko i fenomenalno kiselo mleko u malim keramičkim posudama. Klopalo se kad je bilo love, kad nije, sedelo se uz sok i kiselu vodu. Legendarna konobarica Mica, već u poodmaklim pedesetim ali vrlo žustra i okretna, poznavala je sve svoje goste i nikada nije zapisivala narudžbine. Sve je držala u glavi, čak i račun, i, neverovatno, nikada nije pogrešila iako joj je lokal uvek bio dupke pun. Oko deset i petnaest viknula bi “Momci i devojke!”, što je značilo “Popij i pojedi to što je ostalo, fajront”, nakon čega smo se razmileli po gradu, žureći ka svojim bus stanicama.
“Đava” i “Čorta”
Tako je bilo preko nedelje, a vikendom se odlazilo na “Đavu”, u diskoteku Bore Fleke, koji je baš umeo da napravi atmosferu. Sredinom sedamdesetih otvorio je klub i u Čortanovcima, bogu iza nogu, ali ceo grad je išao tamo, masu željnu dobrog provoda nije mogla da zaustavi ni ciča zima, ni najveća poledica. Negde u to vreme u modi su bili pantalone na faltice i bordo boja, nije bilo devojke koja na sebi nije imala nešto od toga. Modni diktat strogo se pratio, Kafe, Đava i Čorta izdaleka su izgledali kao velika tamnocrvena mrlja.
Miletova picerija i “Točak”
A onda je na scenu stupio Mile Stošljević Pica… Najpre je kod Socijalnog otvorio prvu piceriju u gradu gde se na parče testa sa šunkom, sirom i pečurkama, koje je svojom rukom mesio čuveni majstor Gavra, čekalo i po sat i po. Ispred vrata, jer je unutra bilo mesta za četiri stola, nije se Pica nadao da će to tako brzo krenuti. A Nađa Miletova, žena zmaj, samo se provlači između stolica i nosi velike tanjire sa kojih se širi miris origana, za koji do tada nikad nismo čuli a sada ga, bože me prosti, trpamo i u pileću supu.
Preduzimljivi Mile uskoro je proširio piceriju, a nedugo potom otvorio je “Točak”, diskoteku koja je potukla sve konkurente u gradu. Živa svirka, s najpoznatijim bendovima tadašnje Juge, svetski hitovi, gomila poznatih likova, glumaca, pevača, manekena, i, naravno čuvene pice koje više nisu bile čudo jer su picerije nicale kao pečurke posle kiše – ali su bile Miletove.
Nostalgijaaa!
Mladim generacijama, onima koje izlaze u ponoć i na raspolaganju imaju “mali milion” mesta za provod, sve ovo verovatno deluje strano i pomalo smešno. Ali, sedamdesetih godina niko se u izlasku nije smarao, ljudi su se sjajno zezali i odlično zabavljali. Da su i imali mobilne i fejs, ne bi cele večeri čačkali po telefonu jer nije postojalo zanimljivije mesto na svetu od onog na kojem su se upravo nalazili. Ako izuzmemo tih nekoliko diskoteka, mogli su da izađu u samo jedan kafe, eventualno u neku pristojniju kafanu, ali sve je vrcalo od dosetki i štosova koji su se posle danima prepričavali. Razgovaralo se o svemu, tada se mnogo putovalo, ali ne samo zbog šopinga već da bi se nešto videlo i saznalo, čitale su se knjige, gledali filmovi, išlo se u pozorište, na izložbe i koncerte, bilo je sramota ne znati ko su Tarkovski, Beket ili Tuluz Lotrek. Ljudi su se voleli i poštovali zbog onog što jesu a ne zbog onog što imaju, svi su imali šansu da se pokažu i dokažu. Pa kako onda ne osećati nostalgiju!
eeeeeeeeeeeeee da divna stara vremena…. vremena bilo za sve a sadaa nemamo vremenaa da se odmorimo a kamoli prosetamo…druzimo…divna to behu vremena