Potresno svedočenje oca tragično nastradale Nine Rađenović: Kako su menjani iskazi i dokazi

Ništa se ne događa i ne može preko noći. Upravo tada, 6. juna ove godine Nina Rađenović (21) je izgubila život. Roditelji su izgubili najstariju ćerku. Brat je izgubio stariju sestru. Baba i deda su izgubili unuku, studentkinju političkih nauka na beogradskom FPN-u koja se zbog korone vratila u Novi Sad – da bi odatle, u svom domu provodila vreme zajedno sa svojom porodicom i družila se sa drugaricama, polagala ispite i bila na pragu završetka druge godine studija. Nina je izgubila ono najvrednije, svoj život. Svi smo mi izgubili, ali možda nismo svesni toga. To ne znači i da smo poraženi kao društvo, još uvek.

Njeno tragično stradanje ponovno otvara u našem društvu osnovna pitanja ljudskih vrednosti i po ko zna koji put nas suočava sa okrutnom realnošću koju kreiramo mi, ljudi. Da li neodgovorni, nesavesni vozači koji očigledno imaju zaštitu, mogu tek tako da pregaze nekog a da ni dan ne provedu u pritvoru? Da li je moguće da se uviđaj uradi na način da se kompletna nesreća izmešta sa mesta događaja ili uređuje poput novinskog članka? Ne, to nije film ili roman, ili puki slučaj, u pitanju je ljudski život. Jedan mladi život, pun nade, lepote, plamen koji je tek trebao da obasjava sve oko sebe i da nešto svojoj zemlji, ugašen je u trenutku.

U trenutku kada je nesavesni vozač naleteo na mladu Ninu i usmrtio je. Nina je sahranjena i spuštena u istu tu zemlju, a momak koji ju je usmrtio nije proveo ni istu noć u pritvoru. Tužilaštvo je podnelo zahtev da osumnjičeni Petar Ristić (21) bude pritvoren, zbog uticaja na svedoke. Sud je odbio zahtev. Sudijsko veće koje je odlučivalo o pritvoru nedavno je takođe odbilo zahtev tužilaštva. Tužilaštvo je zatim odmah prihvatilo da se hitno saslušaju svi svedoci. Troje svedoka saslušano je u prvom pretresu, na drugom u u petak, još troje.

Imaš para, ne brini se

U celoj nesreći koja ih je zadesila krenuli su sa mrtve tačke.

– Ti si u nekoj agoniji, tih prvih 45 dana, za samog sebe ne znaš od muke koja te snašla. Onda kad si bio voljan da čuješ neku istinu ti si poklopljen sa svih strana. Odem u tužilaštvo oni me prebacuju na policiju. Odem u policiju oni kažu patologija. I samo tako prebacuju jedni na druge. Vidiš kompletnu opstrukciju i svi te vrte tako u krug – započinje razgovor za Luftiku, otac tragično nastradale Nine Rađenović, Miroslav Rađenović.

On kaže da su mu mnogi ljudi prilazili i da je na taj način nažalost shvatio da nisu usamljen primer gde se sve radi da bi se “stavilo pod tepih”:

– Imaš more ljudi koji ti posle prilaze, na protestima, javljaju se. Kažu, nažalost, imali smo slučaj pa čekamo šest meseci, devet, godinu, dve godine. I svuda ista priča. Znači, poenta je da se vrši opstrukcija da optuženi, a pogotovo ako je kao u našem slučaju; mlad, bahat i dete imućnih roditelja. To je glavna priča. Nažalost, svuda su pare u pitanju. Ako imaš para, ne sekiraj se, branićemo te, rastezaćemo i ostalo. I eto – opisuje Miroslav praksu koju smo mogli uočiti prethodnih godina.

Najsvežiji primer je sin Željka Mitrovića, koji je dobio kaznu nošenja nanogice u trajanju od 11 meseci, koju služi tako što letuje na Mikonosu.

Prazni policijski spisi

Otac kaže da ih je muka naterala da protestima pokušaju da pomere slučaj sa mrtve tačke i da osumnjičeni uopšte bude saslušan:

– Ovo su sad sve predistražne radnje. Prva stvar, pošto sam ja tražio razgovor sa gradonačelnikom, prebacili su me na tužilaštvo i oni su me primili na razgovor. Znajući informacije da on (Petar Ristić) neće biti saslušan ni u julu, ni u avgustu, pitanje je bilo i u septembru i daljih meseci jer se vrši opstrukcija sa njihove strane mi krećemo u proteste. Tek posle trećeg protesta, pod tim pritiscima medija i našim skupovima, onda su mi čvrsto obećali i njega saslušali – kaže Miroslav Rađenović, otac nesrećno nastradale Nine Rađenović.

Mnogima je rekao da je od cele muke bio primoran da maltene postane pravnik, i kopa rukama i nogama ne bi li išta saznao. Miroslav kaže da je uviđajna ekipa sve što je mogla sklonila iz spisa:

– Tek kad se sasluša optuženi u tužilaštvu, ja mogu da vidim šta ima u spisima. Tek kad su njega saslušali pod našim pritiskom, a posle gotovo dva meseca, mi smo shvatili da u spisima nema ništa. Zanimljivo je da se to veče kad se nesreća dogodila, na licu mesta pojavi i jedan, koji je navodno policajac u civilu, odmah čim se to dogodilo. Čuo sam da je tu isto iz bloka kao i mi, navodno. Razgovarao je sa svojim kolegama posle, to svi kažu, i otišao. Izgubio se, ni njega nema u spisima, samim tim nigde nije naveden kao svedok – naglašava on.

I sada pored sve muke, posle 100 dana, mora da sačeka da iz tužilaštva konačno saslušaju sve svedoke:

– Ja ne mogu da nateram da saslušaju sve, kad ih nemaju sve tu. Dva svedoka su bili na moru. Ok, moram čekati. Oni su stigli pre neki dan i u petak su saslušani. I dva svedoka koja smo bezmalo mi predložili, i jednog jedinog svedoka kojeg su oni iz tužilaštva predložili. Znači od šest, mi smo predložili pet svedoka – ukazuje Miroslav na teškoće sa kojima se nose.

Pakao

Ninin otac Miroslav nastavlja:

– Tragedija je našeg zakona, što niko ne uzme dozvolu. Niko se ne boji da će on tako neko delo da ponovi. Znači, niko od policije, tužilaštva, suda, niko nije našao za shodno da taj mali bude bar malo pritvoren i kaže, ovaj je opasan. Ne, nego on živi normalno. On je drugo jutro seo u svoj kamion, otišao na teren i vratio se. On se računa kao profesionalni vozač.  Posle saznamo da je posle dva dana bio u našem kraju u bloku 8, sedeo u kafiću, pio piće – objašnjava sa čim se porodica suočava.

Opisuje da je to činjenica koja najviše pogađa celu porodicu.

– E to nas ubija. Nije to jedino, ja sam dobio saznanja da se on i njegov ćale smeju u kafiću. Mene to ubija, i porodicu celu. U prevodu, ne može mi niko ništa. Znači, uništio si nas. Pazi, ti nisi meni samo dete ubio, ti si i nas uništio. I na to sve, ti se ponašaš tako bahato, ne može ti niko ništa. E to ubija, nažalost – kaže on i dodaje:

– Muka je kroz tu tragediju prolaziti. Ja sam jedini od familije koji tu prisustvuje. Treba ostati normalan da slušaš te nalaze, biće sigurno i još kojekakvog laganja. Ja znam da moju ćerku ne mogu da vratim. Ona je svoju grešku skupo platila. A on, te slike i što smo čuli sve do sad. Ja tu ne vidim nikakvo kajanje. Ne, ti živiš punim plućima. To je tragedija, ali moraš dalje. Zbog cele porodice, moje pokojne ćerke, i mog mlađeg sina – objašnjava Ninin otac, stoički se držeći.

Kaže da kad bi ga i mediji više podržali i imali sluha za strahote koje proživljavaju od samog početka, to bi i drugima bio poruka da se odgovornije ponašaju i savesnije voze.

Menjao iskaze

Otac dodaje da je bilo mnogo propusta koji su doveli do trenutnog stanja.

– Mi da smo pustili da ide sve, onim putem, prvim, do dan danas ništa se ne bi uradilo. Na stranu  to što je on dva puta menjao iskaz, prvi iskaz je bio da je pretrčavala. Drugi iskaz da je ona stajala na putu, pa je njega kao oslepio auto iz kontra smera. A to bi ga faktički oslepio auto dečka kog mi tražimo i za kojim smo raspisali oglas. On je nas tražio da razgovara sa nama, znači tačno od 21:11 kad se to dogodilo do 23 časa, bezmalo dok smo mi došli. Ali u tom haosu nismo stigli. Niko njegove podatke nije uzeo, a ubeđen sam da policija ima te podatke – naznačava Rađenović.

Gde je nestao i zašto se nije javio ne zna. Kaže da imaju problema što se sad pobija i sam događaj.

– Oni su bezmalo pomerili par metara sam događaj, u korist osumnjičenog. Znači, svi znamo da je prelazila na mestu između Mikromarketa i proširenja, faktički onaj široki put. Tuda prolaze masovno, skoro svi. Ne, u spisima sa uviđaja što smo dobili od policije, koji su poslali tek posle 47 dana tužilaštvu, a u koje sam imao uvid tek posle njegovog saslušanja stoji drugačije. Oni su na crtežu napisali da je ona, prelazila od drveta na samom ćošku još par metara kroz žbunje, da je išla kroz jendek i mrak bezmalo, što nema nikakve logike. Što su oni to uradili, mogu samo da pretpostavljam, i da sumnjam na opstrukciju – opisuje rad saobraćajne policije Ninin otac.

Za sam događaj kaže da je opstrukcija odmah tu i počela, jer je uvidom u spise video da se ceo slučaj pomerio u mrak.

– Ta ulična svetiljka gde je ona završila ne radi. A svetiljka gde je prolazila, ta radi i obasjava ceo taj deo. A oni su ceo slučaj prebacili u tu zonu gde ne radi i gde je mrak. Meni sad puno znače slike što sam dobijao od komšija i ljudi koji su bili tamo na licu mesta. One mnoge stvari pobijaju. Ali tim što su uradili, da utiču na to da mesto događaja pomere, i da odbiju skoro sve iole svedoke, znači da je prikrivanje ogromno. Najveći problem je pronaći ključnog očevica. Momak sa crvenim duksom. Imamo njegove slike, svi mi znamo otprilike šta je vozio, tablice i ostalo. Ali sve dok njega ne pronađemo on se smatra kao nepostojeći – ukazuje on.

Opstrukcija

Očekuje da do kraja septembra tužilaštvo uradi svoj deo posla.

– Tužilaštvo je podnelo zahtev da osumnjičeni Petar Ristić bude pritvoren, zbog uticaja na svedoke. Sud je to odbio. Veće je isto to odbilo pre neki dan. Međutim, iz tužilaštva su, sigurno shvateći šta će biti, protest, a to im ne ide u prilog, odmah prihvatili da pod hitno, saslušaju sve svedoke. I zato su onda sad u petak saslušali troje, a pre toga su saslušali isto troje – navodi Miroslav.

Opstrukcija je kako kaže, i sa medijske strane veoma prisutna, ne ogleda se samo u potezima na samom uviđaju, a kasnije u tužilaštvu i sudu gde su kaže Miroslav, samo kupovali vreme.

– Ja znam da imam opstrukciju neverovatno, od ovih medija glavnih. Ispred suda samog ni RT Vojvodina nije htela doći. Osim manjih medija i jutjubera, nažalost, mogu samo da nagađam zašto je to tako. Bili su i N1, još neki zvučniji, izađe tu i tamo poneki članak, ne mogu da kažem. I to znači. Čim smo videli čemu sve vodi odlučili smo se na proteste i pokušali da reagujemo što pre. Sa njima koliko smo uspeli da dobijemo, a kada su prestali po meni, je u tom trenutku to bio vrhunac, jer su nadležni počeli da rade – zaključuje on.

On napominje da mu je namera da dopre do što većeg broja ljudi i da užasna tragedija koja ih je kao porodicu zadesila, posluži i kao primer drugima i ukaže na sve stvari koje se neretko dešavaju u celom našem društvu (sigurno ne slučajno) a koja moraju da se menjaju. Na svim nivoima nadležnih koji sprovode zakon. Pa i oni koji izglasavaju i donose zakone. Jer, sve što su tražili je istina. U Srbiji, tražiti pravdu je veoma teško. A do istine se teško dolazi.

– Tek onda, na osnovu izjava svih svedoka koji dobija saobraćajni veštak, čovek koji bude određen ispred tužilaštva treba da izveštači kojom brzinom se to dogodilo. Posle mozaika koji on sklopi, moći ćemo da vidimo koliko je zapravo išao i kako će se kvalifikovati delo koje je počinjeno – poručuje Miroslav.

Iako je jasno da je Petar Ristić vozio veoma brzo, Miroslav naglašava da je najbitnije, a to i iščekuje, šta će veštak zvanično utvrditi.

Svedoci suprotne strane trebali bi takođe u najkraćem roku da budu saslušani.

Ako ne sud, sudi savest

Koliko neprospavanih noći sa bezbroj tišina uz prigušeni krik koji odzvanja do neba, a nema nikog da ga čuje? Ili ne želi da ga čuje? Gde to ostaje zapisano, koji zakon to reguliše? Neko uvek vuče deblji kraj, ali neki red mora postojati. Svima koji ne čuju, vade iz konteksta i namerno hoće sve pogrešno da shvate, nek im je prosto. Ostalima, ko su ljudi koji odlučuju o, i imaju ekskluzivno pravo na naše živote? Živimo u zabludi da smo vladari sopstvenih, pa čak izbegavamo odgovornost i ono što činimo sopstvenom, a kamoli tuđim životima? Gde smo to stigli kao ljudi i kuda idemo? Nad ovim treba svi dobro da se zamislimo. Mogao je to biti život svakog od nas.

Nina je prelazila put na mestu van obeleženog pešačkog prelaza i svoju grešku je skupo platila, životom. Na kraju, da li će svoju kaznu platiti počinilac Petar Ristić? Ako je ne plati adekvatnom kaznom zatvora za učinjeno delo, koja nikad ne može biti odgovarajuća, platiće je svojom savešću, ako je ima. Od toga niko nije pobegao. Savest je uvek bila ta koja je sudila gore od bilo kakvih sudova. Čak i oni što su mislili da su je odstranili, „ugušili“, nemaju ili pobegli od nje – pratila je i njih i isplivala na površinu kad tad. Od istine se u konačnici, još niko nije sakrio, kakva god ona bila. Suočavanje sa njom i njeno prihvatanje može biti izrazito bolno, ali i oslobađajuće i isceljujuće. U suprotnom, zarobljeništvo je večno, kao i stradanje, iako često i nesvesno. Tada čovek prestaje da biva čovek i postaje senka. Sloboda je relativna kategorija, a poseduje se u onoj meri u kolikoj je savest čista. Ništa se ne događa i ne može preko noći.