Kada bi svako od nas birao mesto za samoću i nastavio živeti sam do kraja svog života, kraj bi sigurno vrlo brzo došao. I oni najjači, najuporniji i najtvrdoglaviji bi popustili i priznali da ne mogu više, jer ih samoća vrlo lako potopi. Ako si izolovan kao ostrvo na ogromnoj vodenoj površini nije li to previše rizično, kada te sa svih strana okružuje voda? A onda kada je rizično, olujno i nestabilno ista ta voda u koju si sa užitkom gledao sa njega potopi sve što si gradio na tom deliću samoće. A poluostrvima nije nimalo loše. Naprotiv. Lep je osećaj držati se za nešto malo stabilnije nego što neizvesnost sama po sebi jeste.
Ako si izolovan kao ostrvo na ogromnoj vodenoj površini nije li to previše rizično, kada te sa svih strana okružuje voda?
Voleti sebe jedna je stvar, a u njoj nema ništa loše. Ne želeti nikoga drugog i ne dozvoliti da te vole, jer se bojiš voleti posve je druga, opasnija situacija. Zamisli svet u kom bi svi bili sami? Da li bi to uopšte više bio svet? Egoizam i sebičnost koju držiš u sebi jači su od svesnosti da možeš i trebaš da sve sa nekim deliš. Nekada je i tesno, počevši od delenja kreveta, ali i unutrašnjosti vaših emocija. Ipak je teže ostajati sam u komforu, koji vremenom sam po sebi počne da guši tebe samog u njemu.
Voleti sebe jedna je stvar, a u njoj nema ništa loše. Ne želeti nikoga drugog i ne dozvoliti da te vole, jer se bojiš voleti posve je druga, opasnija situacija.
Linija manjeg otpora jeste iluzija o ostrvu. Tu si sam, izolovan, neodgovoran. A to je uvek najlakše, zar ne? Nekima je previše rizika preuzeti odgovornost za nečije osmehe, ali još teže i nečije suze. Samo i ostrvima prete oluje, koje ti donesu neočekivane potope, svih ideja, pokušaja i sitnih koraka beznačajnih da odeš igde, jer na kraju ako bi i poželio, ko će doći po tebe? Kome dovoljno veruješ da bude mornar na moru tvoga života? Sam sebi ne možeš sve biti.
Nijedan čovek nije ostrvo, a gotovo svaki se barem jednom u životu usudio pomisliti da to može da bude. Pretenciozan i zanesen, čovek u svojoj ideji života koji smisao nema. Samoća ga ispunjava na momente, a onda se on na temelju njih hvata za nit bezbrižnosti koju tišina nudi. A koliko samo galame na poluostrvu ima. Sasvim dovoljno da vremenom naučiš živeti na rubu koji graniči sa vodom, siguran na svome kopnu koje nekuda vodi. Sam teško da si igde vodio putevima koji su najčešće bili jednosmerni.
Kome dovoljno veruješ da bude mornar na moru tvoga života? Sam sebi ne možeš sve biti.
Na karti sveta sve one zbijene mase kontinenata, država i gradova čine haos. Onaj iz kojeg nastaju i veliki problemi, ali i velike radosti, jer drugačije ne ide. Kao što je čuveni Čarli Čaplin rekao čak se i zvezde sudaraju i iz njih nastaju novi svetovi. Zašto se onda lišavati mogućnosti užitka rađanja novih svetova sa nekim dovoljno ludim i odvažnim da napusti svoje ostrvo svestan da te je trebao jednako kao ti njega?
Dodaj komentar