Frenk Mink (48) bio je vođa nasilne ultra-desničarske grupe početkom devedesetih godina, mučeći neprijatelje koji su mu stajali na putu u pokušaju da izazove rasni rat.
Intenzivno antisemitski nastrojen i sa vatrenim svastikama tetoviranim na vratu, oštro se protivio onome što je nazivao „cionističkom okupacionom vladom“ i verovao je da su Jevreji „koren svog zla“.
U filmu „Američka istorija X“ iz 1998. godine, Edvard Norton maestralno je odigrao lik Dereka Vinjarda, koji je delimično baziran na Minkovom putu ka iskupljenju, nakon što je počeo da napušta svoje rasističke stavove pošto je stekao prijateljstva sa Afroamerikancima u zatvoru.
Ali, sada je Mink otkrio za The New York Post neverovatan životni preokret – on je Jevrejin.
Dugo nakon što je napustio neonacizam i pokušao da se iskupi za svoju prošlost, uradio je 23andMe test i otkrio da ima jevrejsko poreklo — i sada je prihvatio svoje nasleđe.
Podstaknut je da uradi test nakon slučajne primedbe prijatelja da „izgleda jevrejski“.
-Želeo sam samo da vidim da li je to istina, želeo sam da vidim da li je to stvarno – rekao je Mink.
„Saznao sam, prelepim darom od Boga, da sam Jevrejin putem DNK.“
Test je pokazao da je njegova etnička pripadnost 2,4% askezijski jevrejska. Mali procenat nije umanjio njegov značaj: prababa majke Elizabet Zelman Rementer bila je Jevrejka — što znači da je, prema tradiciji matrilinijalnog porekla, i on Jevrejin.
Iako svi jevrejski učenjaci ne prihvataju tu definiciju, mnogi to rade — i Mink je entuzijastično prihvatio judaizam.
On se moli tri puta dnevno noseći talit i tefilin posvećenih Jevreja, odlazi u sinagogu, ide na tri časa proučavanja Tore nedeljno i pridržava se košernih običaja.
Mink je odrastao u irsko-katoličkom naselju na jugozapadu Filadelfije sa majkom i zlostavljački nastrojenim očuhom, okružen crnim porodicama.
Bežeći od raspadnute porodične situacije kod tetke i ujaka na farmu blizu Lankastera, Pensilvanija, tokom leta 1988. godine, trinaestogodišnjaka je dočekao njegov neonacistički rođak koji je imao mural Hitlera u svojoj sobi.
Mink se plašio droge i crnih ljudi, a ekipa njegovog rođaka skinheda „opravdavala je sva moja strahovanja“, rekao je.
Nakon povratka kući, putovao je širom SAD, sretajući se s prominentnim neonacistima, uključujući Dejvida Djuka.
– Uhvatio sam se za te informacije koje su mi bile pružene – rekao je. – Hteo sam da ovaj pokret učinim većim.
Sa 15 godina, već se pridružio – i bio izbačen iz – Kju Kluks Klana, pre nego što je odlučio da osnuje svoju grupu sa rođakom, nazvanu Strikeforce.
Mink je koristio Bibliju da propoveda mržnju, „baš kao što Hamas radi sa Kuranom“, rekao je, te je pokrenuo svoju emisiju na kablovskoj televiziji u Springfildu, Ilinois, nazvanu „Rajh“ punu rasističkih „skitova i viceva“.
Strikeforce je posebno prezirao antifašističke Skinheads Against Racial Prejudice (Sharp).
Mink, koji je imao tetoviranu poruku „Sharp Killer“ na unutrašnjoj strani donje usne, pozvao je člana te grupe na zabavu na Badnje veče 1992, a zatim ga držao zarobljenog i mučio.
– Oteli smo ga, koristili oružje – imali smo pištolje i svašta. Držali smo ga u stanu i mučili satima bez kajanja, bez empatije, ičega – rekao je.
Sa 17 godina, Mink je osuđen na tri godine zbog teške otmice. U zatvoru Illinois Department of Corrections brzo se pridružio grupi arijevskih „farm boys“ i bajkera.
Ali, neočekivano, sprijateljio se sa dva afroamerička zatvorenika s nadimcima Dželo i Dži tokom igara američkog fudbala i karata u dvorištu zatvora, započevši sporu putanju iz neo-nacizma, što je pomoglo inspirisati Nortonov lik.
Izašao je iz zatvora za malo više od godinu dana i još je išao na neonacističke skupove gde je ismevao njihov rasizam prema crncima — ali ne i njihov antisemitizam.
– Čuo bih ih kako kažu da su svi crnci ‘takvi’ – rekao je. – Mislio sam da to nije istina.
Ali njegov antisemitizam značio je: „Ja ću i dalje propovedati protiv Jevreja.“
Godine 1994, bez posla i pijan, sa samo 19 godina, dobio je ponudu za posao u antikvarnici u Čeri Hiliju, Nju Džerziju, od njenog vlasnika, Kita Brukstina, iako je Brukstin bio Jevrejin.
– Rekao sam svojem prijatelju koji mi je našao posao: ‘Jesi li mu rekao o meni — o svastici?’ – rekao je Mink.
– Kita nije briga u šta ti veruješ, samo nemoj da mu lomiš nameštaj – odgovorio je.
Brukstinova ljubaznost, saosećanje i spremnost da oprosti duboko su odjeknuli kod Minka.
Kasnije, dok je šetao, razmišljao je o svom antisemitizmu. „Ko si ti da sudiš svetu, ti si jebeni kriminalac, pijanac. Toga dana sam rekao: ‘Gotovo je. Gasi se’.“
Narednog jutra, prvi put posle mnogo godina, Mink nije obrijao glavu. Kasnije je uklonio tetovažu svastike i reč „skinhed“ sa svojih zglobova.
Mink je postao aktivan borac protiv neonacizma, ali mu je to što je prihvatio judaizam, kako je rekao, najviše značilo.
On pripisuje svoju veru pomoći u najmračnijem periodu svog života.
Godine 2019. Mink je otišao na lečenje u Los Anđeles zbog zloupotrebe alkohola i droga nakon gubitka svog 19-godišnjeg sina Džoša, smrti svoje majke Tomasine od predoziranja fentanilom i raspada svog braka, sve u roku od pet godina.
Tamo je upoznao svog sponzora, Jevrejina koga je nazvao svojim „rabinom oporavka“ koji mu je pomogao da pronađe veru i trezvenost.
– Tu je bilo dosta posla – rekao je Mink.
– U oporavku piše: ‘Pronađi Boga po svom shvatanju.’ I tada sam rekao: ‘Stvarno ću se pozabaviti time’.
– Ono što sam voleo kod judaizma je to što kaže, ‘Volite Gospoda Boga svog.’ I da ne moraš da namećeš svog Boga nikome drugom. Želim da pokušam da izgradim svoj odnos sa Bogom.
Mink je rekao da mu vera daje poniznost i skromnost koje mu omogućavaju da se bori za druge.
Dodao je: „Tokom jutarnje molitvene šetnje stalno ponavljam reč ‘ostani’. O-S-T-A-N-I: prestani da misliš samo na sebe.“
Takođe nastavlja da zove svog „rabina oporavka“ svako jutro u 8 sati.
– Ove stvari radim ne da bih samo izgledao kao deo Jevreja – objasnio je.
– To radim zato što mi pomaže da ostanem fokusiran na Boga. Ovo je Njegov svet, ne moj.
Godine 2020. svedočio je pred Kongresom o pokušajima neonacista da se infiltriraju u policijske snage.
Sada se nada da će celu priču o svom životu pretvoriti u film koji bi bio neka vrsta nastavka „Američke istorije X“ i pregovara sa rediteljem Semom Frenčom, koji je nominovan za Oskara za kratki film „Dečaci iz Buzkašija“ 2013. godine.
U središtu priče će biti jednostavna poruka: „Ljubav je moćnija od mržnje.“
Izvor: Telegraf
Dodaj komentar