Magazin Putovanja

Ne razumem potrebu za neumesnim ‘nemaju para, a hoće na more’ – svi hoćemo na more!

plaza-more
Foto: EPA-EFE/MANUEL LORENZO

Čitam ovih dana uvredljive komentare ugostitelja s naših omiljenih letnjih destinacija na račun srpskih turista koji ne troše dovoljno novca u restoranima, nose svoju hranu i piće na plaže, ne ostavljaju neki bakšiš, sve im skupo i broje svaku paru. Mogu da razumem da ih to čini nezadovoljnim, jer ipak ti ljudi žive od svog mora. Međutim, ne mogu da razumem potrebu za tim neumesnim: „Nemaju para, a hoće na more“.

Pa, svi hoćemo na more! I svi bi trebalo bar jednom godišnje da odu na more. I lekari preporučuju i poduži je spisak svega dobrog što čak i kratak boravak na moru znači za naš organizam… Samo, nažalost, more nam nije svima jednako dostupno.

Neki su imali sreću da budu rođeni u primorskim gradovima pa im je more deo svakodnevice, a neki žive u zemlji bez mora i svake godine planiraju, gledaju, biraju, preračunavaju – kako da najbolje iskoriste svoj letnji odmor. Glavna računica je u prioritetima i mogućnostima.

Ima onih koji vole egzotiku i mogu da je priušte bez razmišljanja, ali i onih koji će mesecima da štede za to svoje putovanje iz snova. Neki se baš pritežu za 10 dana all inclusive aranžmana u Turskoj, ali tad žele samo da uživaju. Ali ima i onih kojima je samo bitno more, da ga „upiju“ kao lek za dušu, um i telo, piše Nova.rs.

Ta sam. Čak i ako ću mesec dana jesti samo pirinač, na more moram, bar jednom godišnje.

Nije mi problem ni da putujem autobusom celu noć, uvek spavam u putu. Ne volim sezonu zbog gužve, pa gledam da se tempiram ili za jun ili za septembar. Takođe, biram mesta koja nisu poznata po uzbudljivom noćnom životu ili kao hit destinacija. Nije mi bitno kakav će smeštaj biti, samo da je što bliže plaži. I to ne bilo kojoj, već nekoj što manje popularnoj, po mogućnosti maloj, skrivenoj, bez ležaljki i suncobrana, bez muzike iz kafića i mnogo ljudi. Svakako jedva da ću koristiti smeštaj, jer bukvalno ceo dan provedem uz more…

Kad tako postavim stvari, mogu da prođem prilično jeftino s vansezonskim aranžmanima, a pritom i ne planiram da trošim više nego što mi je potrebno samo da mi lokalci ne bi „tetovirali“ paradajz na čelu.

Ne znam otkad se podrazumeva da kad ideš na more moraš uvek da jedeš u restoranu, moraš uvek da plaćaš ležaljku i suncobran i moraš da kupuješ odeću, kupaće, šešire, suvenire na šetalištu. Platila sam aranžman koliko je traženo, ostalo je valjda na meni i mojoj ideji o tome kako moje letovanje treba da izgleda.

Možda ću u prvom kafiću uz more popiti kafu dobrodošlice i odmah nanjušiti gde prave najbolji giros, ali jako me malo zanima da izlazim da jedem po restoranima ili pijem koktele u klubovima. S druge strane, volim da svratim na pijacu i kupim paradajz koji miriše kao nekad, lubenicu koja je uvek najslađa i gomilu nekih lokalnih specijaliteta od kojih ću verovatno pola poneti kući. Zar se to ne računa u konačnom doprinosu lokalnoj industriji?

I, ako još nije jasno, to što ću na plaži pojesti sendvič ili krišku lubenice, a ne krofnu koju likovi po onoj vrućini nosaju po celoj plaži – apsolutno nema veze sa škrtarenjem.

Takođe, ni odluka da izbegavam ležaljke nije prvenstveno motivisana novcem. Dosta se priča o cenama ležaljki i suncobrana, a ja nešto uvek više volim da ostavim otisak na peškiru u pesku ili šljunku u nekom prirodnom hladu potpuno van tog skockanog dela plaže, gde imaš tačno određen prostor na tačno određenoj udaljenosti od drugih i moraš da poštuješ pravila kuće koja ti kažu koliko pića moraš da popiješ, koliko ti traje „zakup“… Ne kažem da nisam povremeno prinuđena da uzmem suncobran, ali nikad mi nije prvi izbor.

Da ne počinjem sad s uličnim prodavcima i svim tim buticima i suvenirnicama strateški postavljenim na šetalištima, jer, je li, kupaći se kupuje na licu mesta… Ko zapravo to radi? Dobro, možda će neko poželeti dušek, ali meni se nije desilo jer – nije mi potreban.

I sad gledam kako se na mrežama raspravljaju oko toga da li je „paradajz turizam“ danas sramota ili pozitivan trend iz prošlosti, ali ko to određuje kako boravak na moru treba da izgleda? I koliko treba da ostaviš svima onima koji ti nude ono što ti ne treba da te ne bi s prezirom gledali?

Možda i imaš para, ali to ne znači da ćeš ih davati za bilo šta. A možda su to stvarno jedva skrpljene pare za skromni aranžman po najpovoljnijoj ceni, jer more je važno, i snalaziš se kako možeš da obezbediš sebi i svojoj porodici da ga osete, pa makar ti pašteta zauzela pola putne torbe. Odakle bilo kome pravo da te pita „šta ćeš na moru“? Posebno neko ko ne prevali toliki put niti plaća vanredno smeštaj da bi bio tu.

Izvor: Nova.rs

Jutjuber nadmašio sve svoje prethodnike i za 13 sati traktorom stigao na more (VIDEO)

Redakcija Luftika.rs

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

124 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap