Tekst pod naslovom „Postalo je nenormalno reči – želim da ostanem u Srbiji“ potpisuje Milica Milosavljević i u njemu detaljno elaborira lične razloge zbog kojih ne želi da napusti svoju zemlju.
Milica dalje piše kako je mnogi u čudu gledaju kada kaže da sebe ne vidi u inostranstvu. Njen tekst donosi portal Blic žena, a mi vam ga prenosimo u celosti:
Postalo je nenormalno reči – želim da ostanem u Srbiji
Ne želiš da ideš preko? Pa kako? Ovde ništa ne valja“. Šok i neverica, što bi rekli tabloidi, na licima onih koji ne razumeju da, avaj, svoju budućnost vidiš u zemlji u kojoj si se rodio.
Razumem sve. Iako sam rođena tih devedesetih koje su nas razorile, a u osnovnu školu išla dvehiljaditih kad smo ušli u tu tranziciju. Da, jasno mi je da za dobar deo stanovništva život u Srbiji predstavalja puko preživljavanje, životarenje od danas do sutra.
Svako, jelte, ide tamo gde će mu biti bolje. Gde će, ako ništa drugo, moći da se oseća kao čovek koji zna za šta radi. To je u ljudskoj prirodi i sasvim je jasno. Mi smo bića koja teže opstanku, a mnogi naši su mesto za opstanak našli po Beču, Štutgartu, Sent Galenu…
Ali, u istoj toj prirodi je i osuđivanje, pogotovo onoga što ne razumeš. Čini ti se nenormalnim, čudnim, nemogućim. Kako može da ti se ostaje ovde (gde si, gle čuda, ponikao!) a cela Srbija ide napolje?
Kako objasniti nekom da za tebe život nije samo zvuk SMS poruke sa sadržinom “na vaš račun je uplaćeno…” ili ogromna kuća u malom selu kod Požarevca u koju niko ne kroči? Kako objasniti da je tvoj život i ta tvoja porodica u provinciji, nedeljni ručak, cenkanje na pijaci sa povrtarima (na srpskom jeziku!), kafa sa drugaricama na Adi i spontano okupljanje i pivo usred nedelje?
Kako objasniti nekom da nisi vaspitan da kukaš, nego da grebeš, da se ne žališ na sve oko sebe, nego da gledaš svoje dvorište i da središ taj svoj mikrokosmos?
Kako reći nekom da ti ovde vidiš neku perspektivu jer su ovde svi koje voliš, koji su te naučili da ne mrziš i da se trudiš? Da veruješ. Da su tvoji prijatelji ovde začeli porodice i bore se.
Uglavnom ne znam kako da dam nekom odgovore na sva ova pitanja. Svesna sam da se njihovo posmatranje realnosti u kojoj žive razlikuje od mog. Iako ni moji nisu imali para za original patike, nego za kineske, i da se hleb mesio onda kad nije bilo za pekaru.
Mogla sam, isto kao oni, svoju budućnost da vidim napolju. Ali, ne vidim je. Možda, u 25. godini, gledam na svet naivno i kroz ružičaste naočare. A imala sam (o, da, i to dosta!) razočaravajućih iskustava.
Ljudi su odlazili, premeštali se, mešali se od kad je sveta i veka. I nastaviće. Ako žele, otići će. Ali, ima nas koji bismo da ostanemo. I nismo nenormalni.
Dodaj komentar